Позориште

о |

–~обе У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 12. МАРТА 1896. ољеј—

фр = =

+; ТОД. 200. >

о Еј

10300)

офа +

4 В00Ј 3.

фр

ШЕЕ,

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излави за време бављења поворишне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

ХККМАЕ

итао сам доста студија о Хамлету, и при-

знајем, да ме нису задовољиле. Ја мислим, да они, који су их пивали, нису разумели ни само лице, ни његово лудило, ни друга важна места из драме. Ми имамо сачувану кронику, по којој је Шекспир етворио евоју драму, не одмичући се ни једном речју од ње; међу тим ве о томе данавб не води довољно рачуна. Најпосле, тако велика композиција има својих тајана: ваља бити драмски писац, па да би се само могле назрети и повумњати да постоје.

По првим речима самога Хамлета, по вамом отклањању идеје самоубиства, ми емо на чисто са њим. Он је слаботиња, убијен човек, човек, који рано осећа жалост, човек, који пита облаке и шета: бе по гробљу, — човек, кога зауетавља универзална празнина. Он ће нам уескоро рећи евоју велику тугу, рећи и поновити. Али, кад би се Хамлет на томе зауставио, постао би на брзо нееносан; Шекепир то зна па према томе и ради.

Он га чини лудом. Он га отрза од њетових суза и дражи му љутину. Онда се та тужба претвара у ватрену љутњу, где су (или којом су) све фикцује: љубав, дужност, величина, важност жржавничка екров упропашћене, где је несавршеност човечја сведена на нулу. Не знам ко је рекао; „Хамлет, то је Соломонова књига преведена у дејство!“ Кад човек онако мисли, он нема више ништа да чини на земљи; догађаји пролаве поред њега и он нема ту никаква удела, прекрстио је руке.

Алп ве Хамлет демантује и ми га више не разумемо. Он је, он (ако се може тако рећи) скупа, уопште,и престаје бити он — у детаљима. Постаје решљив, енергичан, свиреп. У једном тренутку убио би цео свет, овим Клаудија. Те контрадикције, очигледне п непоречне, от-

куда долазе“ Чему да их припишемо, Више ву пута примећене и објашњене на различите начине. Добар начин да се оне објавне, наћи ћемо помоћу кроника.

Имајмо смелости рећи, да Хамлет, кад га.

кроника не вуче себи, нема ничега компликованог ни енигматичног. Његово понашање ва Клаудијем потпуно је јасно; он се увдржава, колико год може да га не убије. За бадава се мучи и пребацује самом (себи своју слабост, ништа му то не помаже. Појава ће вама доћи и рећи му: „Не заборави, твоја је воља већ прилично ослабила!“ И та нова опомена остаје без резултата Ми требамо да верујемо, да Хамлет има карактера, да зна шта ради, да му је мреко убиство, да му није мила оевета, или нам, у противном елучају, вађа рећи, да је немогућна смрт Кладијева и да ће она завршити комад.

Повле толико коментара поводом Хамлетовог лудила, потребно је узети и посматрати то лудило само, ако се у опште хоће да дођемо до каквих резултата и стећи какав закључак.

Зна се,да се лудило налази у кроници и да је одатле позајмљено. У кроници се разуме и може ве и допустити, т.ј. шма смисла, али у комаду није ни једио ни друго. Хамлет се од једном сећа, да му је подложан, и то после привиђења; ми не знамо никако ва што ни како ве то девило. Кад се вратио својим друтовима, и пошто је потражио да му објасне тајну, он им вели: „Ма како необјашњиво и чудновато било моје понашање, где ће можда мени бити милије и зтодније понашати се друкчије, на фантастичнији начин“. Али Хамлет се не изјашњава јасније, он нам не открива евојих равлога. У ствари, и нема их никаквих. И запета ми не видимо да би му и једног тре-

а ~