Позориште

еф

РОД. 101.

уд

У НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 16. МАРТА 1896. «=о:->—

ОР ТЕ

о рефе -+

+; БРОЈ 40.

– УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излави за време бављења позоришне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

ХАМЛЕТ.

(Наставак.)

(у амлет воли свога оца, кога је изгубио, Он (Зета оплакује. Удадба његове матере јако је за осуђивање и он је не одобрава. У исто време он вумња, помишља, да је неко злочинетво учињено (он је сам тог мњења) и тера тако далеко, да сумњичи очуха, да је то учинио.

Изнурен и немоћан намеран је да се врати у

Витенберг, да на ново живи универаитетеким животом, који му је већ познат и свој. Довде, није ли истина, Хамлет није луд Кад му ее Хорације, са својим пратиоцима јавља, ванредна му туга, коју описује, са евим је оправдана. Кад му Хорације говори о привиђају, он га потпуно хладно слуша, међу тим би га то требало више да изненади пи узнемири. Ступајући на терабу он је хладан. Нико не бива такав у таквим приликама. Тако се мирно равговара са Хорацијем, као да му је Шекепир ставио у задатак да говори читав 5реесћ против пијанства, упућен на његове земљаке. Члан каквог друштва за умереност не би се боље пзражавао. Његово призивање појаве, што није било лако, каже све што треба, нарочито каже врло речито. Он има сувише права, да се љути на своје пратиоце и околину, кад га они хоће да задрже, умире. Пред привиђајем врло се добро држи, и што је реткост код њега, уздржава се у говору и то је највећа жртва, која се може тражити од њега.

Коректан пред привиђајем, шта ради Хамлет одмах пошто га је оставио привиђајг

Хамлет одлави за духом оца свога. Пратиоци га његови траже и зову, а он им се јавља, где се налази. Хамлет даје п том приликом нов доказ хладнокрвности, а не настраности и лудила. Његови пратпонци нашли су га и иепитују, а он им се извињава, што мора

да ћути и апелује на њихову дискрецију и лојалност, да не прокажу ником, што ву те ноћи видели.

У том цалом поступку му нема ни трага од лудила. Шта виша он је оличена мудрост.

Да ли, је луд, кад је бам, у његовим дивним монолозима. Је ли луд, кад је 6 Хорацијем, кад више не показује евоју душевну племенитост пи потрзбу љубави, коју је до тада показиваог Да ли је луд кад је с глумцима! Оне маста налази игру Убиство Гонсама, које му је потрзбно за емер његов, и он сам епева дванаест до петназет етихова, које треба тој игри додати. Ол држи читава прздавања глумцима који ће заступати његове мивли у комадима, а на заборавља ни когодијашз. Да ли је луд кад показује врулу позераницима Клаудијевим, и кад изгледа да хоће да им каже: ја свирам може блти на другима, али други не могу евирати на мени: Је ли луд

кад ставља на муке матер своју; а и да није,.

могло би се појмити, да то постане, гледајући дух оца свога, који је њему видљив, аматери му невидљив! У целој гомили удворица, он је једини, који влада собом, који се познајг.

По свему томе, дакле, лудило Хамлетово није право, реално:он му само подражава, иматује га п ничега нема; што би то лудило објаснило, оправдало. Шекепир употребљава међу тим то лудило из чистих разлога драмекога ппеца. Прво он помоћу лудила налази начина, да веже заједничком везом све особе евоје. За тим, лудило је потрзбно, да би његов јунак имао довољно неопходног покрета, довољно акције. То лудило, толико пута испитивано, критички објашњтвано, коментарисано, мрачно, необјашњиво за једне, фатално за друго, — то лудило је позоришњно средство, п ништа више. Баз њега не би

наклоности, |

ој