Позориште

Офелијине смерове и хтела би да је да своме дратом Хамлету.

Полоније из почетка је допадљив, пун пријатне мудрости и очинске нежности. Мало брбљав удворица, али би му то Хамлет могао са евим опростити. Хамлет га заглупљује. Није никако добро дружити се са лудом. Истина, Подоније се нагло зауставља и иде другим правцем. Подсећа нарочито на Мененијува Агрипу из Корпјолана, ма да није тако савршени лепо обрађен као он.

Офелија до данас није боље разумевана. Она показује, да се може умрети са љубави. Она уме развеселити и ласкати. Хамлет је добро повнаје. Рђаво његово понашање и трубост према њој са тогасе прађа. У знаменитој сцени, кад је шиље у манастир, он не пропушта рећи | јој све, шта зна. „Иди у манастир! Шта би ти | Да рађат грешнике 7 Буди невина к'о лед, чиста

Ко снег, не ћеш умаћи клевети. Иди у манастир! Иж баш ако хоћеш силом да се

| удаш, пођи за будалу, јер мудри људи знају | доста добро, каква чудовишта ви начинисте од | њих. У манастир Хајд! Бог ти је дао једно дице, а. ти себи правиш друго. Млатите се, | екакућете, шушкате, падевате имена божјим створовима, па ве својој будалаштини чините не| вешти. У манастир иди!“

| Офелија је решљива, окретна., млада, амбициозна, опкољена водом са свију страна, пре него што је пала у воду, — као што би то рекао Лајерте. |

Хамлет је бесмртна творевина Шекепирова. То је генерални, најопштији карактер, што га имамо. Олабе, мале погрешке, незгодне контраДикције —- давно су заборављене. Кад нам их критика напомиње, кад нас на њих (сети: ми ележемо раменима; кад их наши литерарни ис"торичари објашњавају ми им се смејемо у очи, Ако је Шекепиру за Хамлета му било потребно лудило — ми уклањамо ту образину, а не повматрамо ништа друго до жива човека, који је под њом сакривен.

Хамлет нема страсти. Он је јунак драмске акције, а она га што је могуће мање занима. (0) њој се он што може бити мање брине. Е, па па шта онда ради: Говори! Говори свакада и о свачему. Говори о вечности, Оставља је, па ве опет враћа њојзи. Прелази на човека; прелази за тим на љубав, од љубави на књижевна, и глумачка питања. Сваки му је повод добро дошао. Такав велеум, такав пун сјаја душевни рагдражај —- мора нас интересовати до крајности. А у исто време опажамо код Хамлета немир, неку "немоћ, како се болно бори у сред општих идеја. Његов је живот, нема збора, ни поговора, и наш, и тајна свих патња наших. Тај положај човјечји није својина једне епохе. Он се јавља у свима временима и у свим земљама. Хамлет је био прво Енглез; доцније ву га Немци рекламовали за једног од њихових; данас је Француг, а кад дође ћи Че «тесје биће,

свој прилици, Србин и отац многих Српчића.

| : и пр ожрјасе---+--

| пистичиИ.

—— Бен

СРИСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. _ (Чанколизи, комедија у пет чинова, написао Едвардо Љубовски, превео с пољског Рајко). Од како се оно управо пре двадесет година у оставини пољског Молијера грофа Александра Фредра регеа нашле оне красне шаљиве игре — нама је Србима позната она куд и камо пре смрти пишчеве приказана, што се зове „Госпође и хусари“, за којом се одиста мора жалити, што је канда са свим збачена с репертоара овде код нас — добила је у Пољака шаљива игра: необичан полет, тако да се сло-

Миси

бодно може рећи, да су Пољаци на том пољу нарочито у седамдесетим годинама овога века знатно. наткрилили своје антагонисте Русе. Радници, као што су гроф Александар Фредро #15, па Михајило Балуцки, па Едвард Љу-

бовски, па Казимир Залески, не би на одмет били ни најкултурнијем народу еБропском те би · их сваки такав народ радо пригрлио као своје,

јер би се њима могао само подичити. Од тече

творице познавали смо ми Срби до сад само

млађега Фредра (Његова се „Ровахпа И | Ка“ даје у наса и његов Девојачки завет“

НЕ

Ме џ

[ 56