Позориште

ов

равне

говара, као дасу последњи одјек тог одго вора му.. | Пошто, дакле, оставља органима својима

_ да говоре, како још нисмо слушали да се

товори на позорници: долази до ефеката,

који се не дају описати пером. Слушаоци и гледаоци савијају се и превијају пред његовом величином, те се једва усуђују и дисати, а кад оде с позорнице: еви вичу и деру се као поплашене звери.

(Наставиће се).

и ут

листити.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Лепа Галатеја. Комична митолошка опера у једном чину, написао Поли Ханрион, музика од Фр. пл. Супеа. Султана Цијуковау ватписној улози као гошћа. — Пре тога први пут: „Бангалоз“, шаљива игра у два чина, по хуморееци В. Ставенова написао Милан Св. Николајевић). -

На други дан Духова отворише опет једаред позориште Дунђерскога и за српску реч. Ко је у последње време по нашим листовима пратио оне позоришне белешке о кретању и раду нашег новосадског позоришта, о земунскобеоградским ваизменичним уметничким теферичима, о Вели Нигриновој у Земуну, о Добриновићу и Марковићу у Београду и о Султани Цијуковој и с и (тапа, могао се надати, да, Нови Сад неће остати ван топомета те уметвичке гериље. Комешаји са Савина ушћа „разбацеше свој ток“ те загљусвуше и амо до овог

нашег малог Вавилона на догледу двадесетом |

веку, до тог нашег Вавилона, што се баш својски упео, да у тикву сатера Вавилон деветнаестога века заједно са његовим Жаком Офенбахом и Александром Шарлом Лекоком. Памтим још као ђаче, са каквом је помпом и парадом Офенбахова „Ба ђеЏе Нејепе“ славила свој улаз у наш,

тада још недовршени, солидни, мирни те и сти"дљиви Нови Сад. Па кад „ревном културтрегеру“

Ремају пође за руком те бурлеска оперета крај све своје огавне тривијалности и вулгарности умеде себи да свије гнездо и онде, где се најмање могла надати и оном „мила госта за три дана доста“, нађе се на. сваки прст по један неустрашив пилот, који вешто умеде да се промигољи кроз узане хриди конвенцијалног декорума и децентности. За бесмисленом и предетињастом пародијом о лепој спартанској пре-

љубници дође назорце и „Огрћее апх епјега“ и „Ба Стапде Ппећеззе Че Сегојуфе“ и „Ба Ргтсезве де Ттеђопде“ и „Ватђе-Вјепе“ и ако има још која ОФенбахијада, а за њима онда потеже читава војска, којој на чело стадоше Супе, Лекок, Штраус, Милекер, Целер и остали са лепом до душе музикално-комичном инвенцијом, али и са плитком есенцијом. Па да видите, војсковође те онако а Ја Ханибал, Александар Маћедонски и Наполеон продреше камо у први мах и не помислише. Из Офенбахових оних старих „Бег Вопће Рашајепз“ опкорачише ти они многу и многу позорницу на свем континенту

па ево већ и бечка дворска опера без и најмање гриже савести отвара широм врата Штрау„сову „Слепом мишу“ а ни будимпештанска се

краљевска опера не устручава примити стално

"у репертоар Лекокову „Га бе де Мадате Ап-

20%“. Што је честити Шарл Гуно на почетку шездесетих година са својим не толико и несолидним „РАПетоп еј Вапејз“ узалуд покушао, што такав музички див не могаше да протури, то пигмејима сјајно пође за руком. Да До-

ницети и Халеви знају, шта су и кога су, онај

у Супеу а овај у Лекоку, васпитали и на ноге дигли, не знам, би ли им кости у земљи баш остале са свим на миру.

Па кад најсолиднији заводи, као што је за-

цело бечка дворска и будимпештанска краљевска

опера, не зазреше од невсолидних експеримена та, кад и хрватски Загреб покуша те се и захука, кад српски Београд не заостаце и кад

му не би зазор, што да српска трећина Новога |

Сада буде рарзШећег ајз дег Рарзр, кад су оне друге две трећине и онако већ одавна отишле

„за духом времена“ 2! То се свакако имало на

уму, кад се Супеова „Лепа Галатеја“, не знам чега ради унапређена у авансману до „комичне

– +

Це

[ ~

__________---—-