Позориште
још године 1858, дакле некако непосредно пре но што је Офенбах дигао себи у Паризу своје „Гев Вошћев Рамшепз“. Масе, тада још млад човек око евојих тридевет година, умео је већ онда срећно да споји мозартовску безазлену лакоћу са оном специјално Француском елеганцијом, у коју се час по тек докраде по нешто и тривијалности и која га, мало и на штету му, не оставља ни у много доцнејем послу, у лиричној му опери „Раш ег Упаппе“. | Као што рекох, Султана Цијукова певала, је Жанету да се не може боље пожелети а при-
казивање јој одавало је на сваком кораку Фино. разумевање, племениту меру и оштру школу.
Кад ко тако пева и тако приказује, онда човек бар зна за што је у позоришту и у овом случају само може зажалити, што му се не да прилика, да ову Жанету види и чује и као Атату, Селлку или Елзу од Брабанта. Кад у овако незнатним конфликтима има толико неповредности и истине, да шта је тек, кад овлада јачи душевни потрес, кад нежна женска душа у гласу и изразу потражи верна тумача својим патњама и радостима. То за сад види и слуша туђ свет а нама је суђено, да причекамо до бољих времена.
То друго вече ове изненадне и прекратке
сезоне отворила је стара „Шоља теја“. Луки-
ћеви су господски и Фино приказали баронски
пар а Динић је као КамуФле у толико одступио од традиције, што је нај јаче истицао мамлазлук
тога блесана, што се нашао у небрану грожђу..
=
(Пораз натурализма у Берлину). У Бер-
_лину има књижевна награда „Зећегргеј«“, која
се сваке године додељује оногодишњој по садржини и уметничкој изради најбољој драми. Награда та износи 6800 марака. Прошле године догодило се с том наградом нешто у толико значајно, у колико су сео њу такмачиле две противне струје, наиме два главна заступвиха модерне драме у Немачкој: натуралиста Хауптман са драмом: „Ханел“ и реалиста Вилденбрух са драмом: „Краљ Хенрик“. У почетку је било озбиљне муке, коме од тих првака да се додели награда, па се чинило, да ће пресудилачки одбор поделити награду међу оба та првака-књижевника. Карактеристично је, што се у то умешао главом сам цар Виљем, који је пребрисао име Хауптманово и тако цела награда припадне Вилденбруху. Овај израз цареве воље потврдила, је међутим и сама позорница, јер је „Краљ
Хенрик“ узбунио све књижевне кругове у Берлину и однео палму над натуралистичном „Ханелом“. Та победа увеличава се и тиме, што је баш у Берлину — дакле у великом литерарном средишту, где је натурализам створио своју сувереву „слободву позорницу“ — изненада укус књижевне публике судио у корист реализма, који је у неколико проникнут духом пок. Шилера. ЧИТУЉА.
(1 Шарлота Волтерка.) У Бечу је умрла славна немачка глумица Шарлота Волтерк а, која се генијем својим умела винути на прво место међу сувременим немачким уметницама. Жалост за Волтерком велика јеи искрена у свима уметничким круговима. Њезин живот био је испреплетен тешком борбом и ејајним успесима. Трагичнва је била и смрт јој: пуних 50 сахата трајала је агонија и за то време мучила је ужасне муке. Умрла је 14. јуна 0. г. у вече у потпуној несвестици. Мртво јој тело стављено је 10. јуна на одар у дворани летњиковца њезина у Хицингу. Дуготрајна болест са свим је
"разорила класичне црте лица њезина. По изречној
жељи покојнице заодели су је белим костимом „Ифигеније“, која је била најмилија и најсавршенија јој улога. У косу јој метнули сву храстов венац, а у руке крет од слонове кости. Дворана није завијена црнином, коју није волела, већ је украшена цвећем и биљем свакојаким. У покојничин стан стижу непрекидно изјаве саучешћа из високих и уметничких кругова. Велики војвода Лудвик Виктор послао је први венац с натписом: „Незаборављеној уметвици дворског позоришта“.
15. јуна отворен је тестаменат покојничин код суда. Имање, које се цени на по милиона Форината, наследиће рођаци Уметница је оставила и знатвих опорука различитим добротворним друштвима и заводима, а богато је наградила и све своје млађе. Сахраниће је на гробљу у Хицингу, где је сахрањен и муж покојничин, гроф О'Силивен.
Вредно је забележити, да је покојна уметница у бечком „Бургтеатру“- од “. јуна 1861. до 23. јуна 1896. глумила свега 127 улога за 2109 вечери. Последња јој улога, у којој је и последњи пут изашла на позорницу, беше Ивана Ведекинд у Филипијевој драми : „Пет Потпепуег“.
Издаје управа срп. нар. позоришта
+5–—