Позориште

„

+56-

„Представе нашег позоришта, теку лепо на потпуно задовољство и наше несрпеке публике,

"која, нарочито недељом и свецем, тако нагрне,

да се многи и многи морају вратити не добивши места. И овдашњи немачки листови, а то ће много речи, потпуно су задовољни са предетавама, а нарочито са ансамблом, а хвале и узносе игру и појединих глумаца и глумица. Једном речи: публика је задовољна са игром наших глумаца, а управа је опет задовољна са посветом.

С хвалом морамо споменути нашег великог жупана грофа дра Тодора Пејачевића, који не само да се претплатио на ложу за све представе, него је обећао управитељу нашег позоришта гт. Т. Хаџићу, да ће он, докле год се позориште код нас буде бавило, давати му у име припомоћи сто Фор. месечно. Тим чином својим показао је наш велики жупан, да уме ценити уметнички рад нашег позоришта и да му папредак тог нашег просветног завода заиста на срцу лежи. Нека му је хвала и слава на томе!

Још имам један леџ чин да споменем. Удова тђа Софија Николићка, по племенитости срца свога, предала је управитељу нашег позоришта сто Фор. на пензиони Фонд глумачки. Живела много и дуго и да Бог да, да се у њен леп пример угледају и други, којима је Бог дао, те могу добра чинити!

ПОЗОРИШТЕ. у

(Нозоришни Гласник) зваће се лист, који ће, као што читамо у Београдским листовима, покренути у Београду Димитрије Стевановић Нишлић, глумац, сада члан путничке позоришне дружине Михаила Лазића. То би, поред „Позоришта“, што излази овде у Н. Саду, био други лист те врсте. Листће се бавити позоришним стварима и стањем и кретањем ерпских глумаца. Добро уређиван и добро ситуиран лиет таке врсте требао би нам, јер се позоришна уметност и глумаштво у нае, ето, поприлично почело развијати. Осим нашег Народног Позоришта (Новосадског) и сталног Београдског има леп број путничких позоришних дружина, које допиру у мања места, те о којима треба водити рачуна у сваком погледу. Путничке српске позоришне дружине не смеју бити а Ја немачки Уојкавапсег-и или 'Тингл-танглови. Они имају

своју српеку, културну мисију. Свима нама треба да је стало до тога, да ли они то достојно врше; нити ве сме допустити, да какве проблематичне или опекурне личности терају занат трбухом за крухом, па под образином Талијиних питомаца срамоте и каљају име уметничко. Име „глумац“ и „глумица“ треба да је часно као име апостола морала, уметности, народног језика и имена. У. том очекивању поздрављамо замисао о издавању специјално позоришног гласила, нека буде учитељ и путевођ нашим уметницима.

(Нишко позориште „Сипђелић“) бавило се ове јесени у Врањи. Оно, по београдским листовима, после Београдског и Новосадског има највећи број снаге. Давано је 18 представа, понајвише из ·Београдског репертоара. сами још не могу да се спријатеље с позориштем, с тога су чиновници били права позоришна публика. Између осталих давао се: Бој на Косову, Ивкова Слава, Ђидо, Ђурађ Бранковић, Карлова тетка, Нов комад, Рату миру, ит. д. — У дружини је овој био добро познати бивши члан Београдског позоришта, Чича Илија Станојевић. Одлична је снага и управник Милојевић. Од млађих хвале Петровића као реалног комичара, да би био ваљан такмац Тодоровићу на Београдској позорници, и Руцовића, да бпо у неким улогама достигао, ако не надмашио Милорада Гавриловића. Од госпођа се истиче гђа Станојевићка и гђа Тодовићка. Извештач из Врање напомиње ову мисао: да управа Београдског позоришта допусти дружини „Синђелића“, да се прикажу на Београдској позорници. Кад би се та мисао остварила, могла би бити кориена и по Београдско позориште и по „Синђелића“, а по позоришну уметност зацело. Млади глумци би дошли пред публику, која има већ развијенији укус, као и пред критику, те би се могли поучити бољему. Који би показао успеха, могао би или остати на Београдској позорници или би у својој дружини, охрабрен, још бољег успеха могао показати и утицати на даровитије почетнике. И гостовање појединаца на већим нашим позорницама дало би прилике бољим и даровитијим глумцима да се истакну или поуче.

чланова и најбоље

Врањанци