Покрет
покРЕТ
-
175
вакцину против жуте грознице и нада се да ће овим средством моћи потпуно сузбити ову опасну болест.
У Рокфелеровом Институту ради и познати Бактериолог Ађе!. Он је тада баш пронашао био серум против запаљења плућа проузрокованог нарочитом врстом диплококуса пнеумоније. Веома интересантна су његова истраживања из којих сасвим јасно произлази, да и рашћење микроорганизма зависи од присуства извесних супстанција, које се налазе у свежим биљкама и одговарају витаминима. У Рок-
елеровом Институту састали смо се и са Олицкијем, који се је тада бавио истраживањем узрока грипе. Показао нам је веома ситан, готово невидљив микроорганизам. Како га је налазио у запаљеним гнездима плућа при грипи, Олицки мисли да је у њему пронашао изазивача грипе.
Посетом Рокфелеровог Института завршили смо наше путовање у Америци. Ма да смо целим овим путем видели веома много лепих и потпуно савршених Института, ипак Рокфелеров Институт далеко надмаша све друге институције јер тамо раде најистакнутији научници а и Институт је најбогатије уређен и узорно вођен.
Пре него што смо напустили Америку, Рокфелерова Фундација нам је приредила свечану опроштајну вечеру. У великој сали отменог Хотела Комодоре састали смо се са највиђенијим људима Северне Америке. Свечаности је председавао Обеогсе Е. Уипсеп! председник Рокфелерове Фундације, човек од великог угледа и ванредних способности: јак интелект, енергија, ванредан организатор и духовит беседник.
Кад смо се вратили у Европу све нам се чинило мало, сиромашно, па чак и негуређено. Сад смо тек осетили колико је тежак постао живот у Европи после Рата.
Чврсто сам убеђен да је потребно да што више света види Америку и да се упозна са тамошњим животом. То је сад у толико више потребно што не постоји више сумња, да Сједињене Државе владају светом. Како и чиме су то постигле то само онај може да процени који је видео шта код Американаца значи радити.
Др Ђорђе Јоановић
ПОЛЕДИЦА
(ФРАГМЕНТ ИЗ РОМАНА)
„Мамице, мамице, овде је прави рај! Станујемо у хотелу који је над самим морем. Из собе можемо право у воду; то и радимо. Имамо две собе са заједничким балконом. Ја, Катарина и Олга смо у једној соби, а Олгин брат Вељко, Влада и њихов друг Димитрије су у другој. Ти знаш Димитрија! Долазио је неколико пута код Владе пред испите. Али мамице, ја ти све којешта пишем, а овде ти је рај, рај, веруј ми! Штета је збиља што и ти ниси овде. Јуче смо се возили по мору. Упознала сам се са неким дубровчанима. Замисли, један је баш прави кнез! Само морам да ти тужим Владу. По цео дан не избија из собе. Стално је заузет неким писањем и читањем, а мене неће ни да види, као да му нисам сестра. Али не, не! Не могу ти више писати. Сад ћу скоро морати да сиђем на вечеру. Морам мало да се дотерам, зар не! Наш је хотел врло отмен, па је пуно лепог света, а ја не желим да будем последња. Мајчице моја, ја сам задовољна, срећна, пресрећна... Лена.“
„Поштовани господине, > Хитам да вам одговорим на ваше писмо. Али вам унапред могу рећи, да вам ништа позитивно нећу моћи одговорити, пошто сам врло узнемирена и несређена. Оно што ви тражите у писму, лудост је. Понављам вам по стоти пут: нисте ми несимпатични, али ја уопште не мислим за сада на удају, па не могу ни да задајем речи. Ако хоћете, а ви ми пишите по који пут. А онда, ви нисте толико наивни да мислите да ћу се ја уплашити кад ви само проговорите о смрти. Ви ми се много више свиђате
кад нисте сентиментални,
Примите поздрав од
Лене ЈЉотић“.
Лена написа још адресе на ковертима и баш хтеде да устане од стола, а у собу уђе Димитрије.
Прозори су били отворени, жалузије подигнуте; лаке |
чипкане завесе су се лелујале и кроз своје танко ткиво показивале потамнело предвечерње небо. Са терасе је допирао жагор гостију помешан са хуктањем једног аутомобила који је летео каменим путем између хотела и високог брега. Лена се за тренутак смете, али брзо сакрије под оно прсмо које је адресовано на њену мајку оно друго писмо, а онда обадва стрпа под једну књигу на столу.
За тренутак у соби завлада неподношљива тишина.
Димитрије примети Ленину узбуђеност. Он је то више осећао, него што је примећивао. Он загрли Лену око врата и полако седе на наслон од столице.
— Шта ти је Леночкарг Ја знам шта. Мислила си о нечему врло тајном и ја сам те прекинуо. Било ти је као да је неко чуо све оно што си ти мислила, било ти је, као да су те ухватили на неком
преступу. — Да, баш је тако, како ти кажеш, — слага Лена и приви се уз Димитрија. — А о чему сам
мислила, Мићо, то ти нећу рећи. Знаш, тако нека глупост, нека фантазија. Ја тако седнем и фантазирам. А кад би ме човек запитао штогод одређеније ја ништа не бих могла да одговорим. Мислим тако о свачему. Све замишљам, замишљам, а веруј ми да баш ништа одређено не замишљам.
Димитрије се осмехну.
— Видиш, видиш! Ти никад нећеш да верујеш, кад ја штогод кажем. Не верујеш да сам психолог и познавалац. Ето, сад би чак волела да одем. Толико си се узбунила због мог наглог уласка, да би ти било врло мило, да ја сада узмем капу и да изађем.
= Не, не! — уплаши се Лена. — Ти си Мићо луд. Ја баш волим што си ти дошао и што си ме ослободио размишљања. Ја се увек обрадујем теби, Бога ми! И знаш ли шта још» Ја се бојим кад