Покрет

ГОДИНА ПРВА БЕО,

10. МАЈА, 1924 Г. БЕОГРАД

НЕМОГУЋНОСТ КОМПРОМИСА

Замислите да се нешто испуне жеље Г. Радића и да, по пристајању свих заинтересованих, отпочну дипломатски преговори о регулисању односа између Срба, Хрвата, Словенаца итд. Претпоставићемо да ће дотле бити рашчишћено и ликвидирано питање, ко све може и мора узети учешћа у тим преговорима. Данас, то питање још иостоји, јер, сем три главна наша племена, Г. Радић рачуна у некакве засебне јединке и Македонце и Црногорце, а босанске Муслимане само онда не, кад их сматра за Хрвате. Но што је данас још нејасно и неутврђено, не мора бити и сутра, и кад се састане та конференција опуномоћених представника свих народа између Марибора и Ђевђелије, знаће се тачно, колики је број нација, или колики је број оних којима се признаје право на назив нације. Уосталом, да ли ће тај број бити шест или четири, од споредног је значаја.

Конференција ће се, дакле, састати, представници ће поднети своја пуномоћија и почеће преговори. Главву реч, разуме се, имаће представници Хрватске, то јест представници Г. Радића, пошто ће се њиховом иницијативом конференција и састати. Најчудније фигуре у овим преговорима биће Срби. Прво, зато што ће они доћи као представници побеђеног народа; друго и зато, што ће бити без икаква плана и програма. Јер они никад нису предвиђали могућност таквих преговора па се нису могли ни спремити за такву евентуалност. Вероватно ће том приликом морати слушати и све оне оптужбе које је Г. Радић већ толико пута поновио, а које је и ономад кондензовао у свој изборни проглас: о клању и убијању „чак и невине муслиманске деце, жена и старица“ и о „управо сатанском мучењу и убијању црногорских сељака и бивших прногорских официра“, о издаји Ријеке и одступању читавог приморја и горњег Јадрана, о спреманом нападу на Бугарску и подстицању новог балканског, и вероватно и европског и светског рата итд. итд. А јамачно ће и Црногорцима опет бити дозвано у памет, како су Хрвати „у најлепшем делу своје књижевности целу Црну Гору назвали величанственим жртвеником слободе, у најдивнијем храму Божјег поднебесја“, и како су Црногорце „прогласили не само узором јунаштва него и недостижним примером једноставности и поштења“. Можда ће и Г. Саркотић, некадашњи гувернер Босне и самозвани „освојитељ Ловћена“, наћи начина, да ту своју титулу прикаже као докуменат хрватске љубави према највеличанственијем жртвенику слободе...

Али све ће то бити само празна реторика, без много утицаја на ток и резултате рада саме конфенције. Стварна дискусија почеће тек кад Г. Радић изиђе са својим захтевима. Судећи по његову прогласу, ти захтеви биће формулисани овако: „Ми смо Хрвати сви републиканци. То ћемо и остати. Исто тако и Словенци... Али ми смо човечни, уставни и сељачки републиканци. — У својој човечности ми нећеми ни револуције ни атентата, нити икаквог другог насиља, не из страха, него због свога пацифизма, без кога више нема опстанка ни једном малом народу.

— У својој уставности чувамо суверенитет народа, који представља његова заступничка већина. — Као сељаци ми смо за сељачко и за радничко право, Зато хоћемо и захтевамо сељачку државу, сељачку владу и управу. То значи владу и управу сељачког духа, сељачке мирољубивости, сељачке радиности и сељачкога поштења“...

Квалитети Г. Радићева републиканства, као и разлози његовом пацифизму, могу бити врло занимљиве ствари, — али шта ће сњима да ради конференција којој је задатак да закључи споразум између Срба, Хрвата, Словенаца итде! А по Г. Радићеву схватању споразум може бити само дело једне такве конференције. Јер Срби, Хрвати, Словенци итд. засебни су и међу собом независни народи. Зато њихове односе не може регулисавати никакав Парламенат и за њих не вреде начела парламентаризма. Према томе, ни споразум не може изаћи из Скупштине, као што ни споразуми између независних држава не постају надгласавањем Народних Представништва.

Истина, Г. Радићеви посланици су ушли у Скупштину, а спремни су, како сами кажу, да помажу и Владу

Опозиционог Блока, но то је, с њихове стране, само један тактички потез, — потребна мера за стварање „предуслова“, „предувјета“ хрватско-српском споразуму. У истом циљу, да би омогућили „предувјете“, радићевци су лане пристали да продуже своју апстиненцију и да и даље не долазе у Скупштину. „Предувјете“, наравно, може да створи и Парламенат и Влада, оваква какву имамо. Прошле године ти „предувјети“ садржавали су ово: „Потпуна обустава парцелације Хрватске, Словеније и Босне; верификација свих хрватских мандата; признање начела, да се међусобни одношаји између Хрвата и Срба могу уређивати само споразумом, а нипошто силом.“

Тек после испуњених „предувјета“ долазе услови, „увјети“ споразума, а о њима не може имати пресудну реч заједнички Парламенат. Уопште, у том случају, заједнички Парламенат постаје једна немогућност или излишност. Пошто се односи између Хрвата и Срба, а јамачно и између осталих нација „могу уређивати само споразумом, а нипошто силом“, значи могу се уређивати једино дипломатским преговорима, дакле на конференцији или конгресу опуномоћених представника. Споразум какав Г. Радић замишља имао би карактер једног међународног уговора. Тај уговор он тражи и о њему пише и говори ево већ скоро шест година, али ипак до дана данашњег, ни у најширим контурама, не покуша да му одреди обим и садржај. У том погледу још је најконкретнији био прошле јесени, кад је, одмах по свом доласку у Лондон, објавио, како је Хрватској гарантован ћоте гше барем онолико простран колики је Слободне Државе Ирске. Значи, у то време је Г. Радић замишљао односе између Срба и Хрвата анологно односима између данашње Ирске и Вел. Британије. То су данас две потпуно независне државе, заједнички им је једино краљ. Али Г. Радић, својим републиканством, и ту везу кида, и онда од