Покрет
356 покрет
икоји могао берлинску хипокризију оволико покрити као што је сарајевска трагедија обећавала да ће. А друго, Аустрија под једним онако својеглавим Хабсбургом какав је био покојни Франц Фердинанд, била би незгодан савезник или бар не онако послушан савезник какав ће бити, — и каква је заиста била у току читавог рата — без њега, предана безусловно вођству Берлина. Стварно, после атентата, Аустру-Угарска заиста престаје бити независна држава: од тада па све до слома 1918. године, она је само резервоар војске за секундирне фронтове Виљемовог рата.
Имали су, дакле, разлога у Берлину, што су се радовали погибији свога савезника. Мли тако је бар изгледало у почетку у боју првоме, кад се чинило, да све иде по утврђеном и у детаље смишљеном п'азу, према предвиђањима немачког Великог Генералштабг. Тај је, као што се зна, предвидео све, — сем неизбежне катастрофе: детронизације и бегства Виљемова, разоружања Немачке, окупације Рајне и Рура, васкрса Пољске, распада Аустрије итд. итд. И данас, десет година после фаталног догађаја, јамачно су далеко од радости сви који су се тада радовали. Јер 'и њихови су се рачуни, најзад, показали још страшние погрешни но што су биле вараве наде наших патриота, који су мислили да ће, жртвујући своје животе, за живот једног Хабзбурга, помоћи да се спасе слобода Србије. И та обмана их, истога усудног дана, наводи на исти корак, који је, пет векова раније, са истом безуспешношћу, предузео један од легендарних косовских јунака. Принцип је, својим атентатом, Србијина противника довео под боље вођстно; Обилић је, убивши Мурата, учинио, пре времена. војсковођом турских ордија Муњевитог Бајазита. И његова је жртва, дакле, била узалудна и излишна.
Са тако уског, рачунског гледишта, можда и јесте она излишна. Али једино она издиже косовски пораз до једне величанствене трагедије. Без ње, можда би и овај историјски догађај утонуо у мору других, као што је и битка на Марици. Но подвиг Обилићев то онемогућује: он је речит, необорив доказ, да јен тада, у већ разваљеном наследству Немањића, безимена маса — јер Обилић је представник безимених — правилно слутила, шта је у сукобу с Турцима на коцки; и да је, од своје стране, спремна била на све жртве, да би се опасност отклонила. Под другим приликама, исто то значи и жртва Принципова и његових мученичких другова. Га спремност на жртве, која је одржала ову нацију кроз све перипетије наше бурне историје, имаће вечно за свој празник Видовдан и за примере његове јунаке и мученике, који свесно дадоше животе своје за национални идеал. Од Косова до 1914. прохујало је преко пет векова, од некадашње државе једва да је остало и трага, али остао је у народу исти онај дух борбе-ости и немирења с поразом, који је 1389. од једног средњевековног властелина учинио атентатора, и који ће, пред светски рат, учинити то исто од босанских ђака и пролетера. То је утешно, и то је оно што разведрава меланхолију овог чудног дана.
Р. Н. 53 5 Ж
Случај је хтео да покојни Франц Фердинанд не погине од Чабриновићеве бомбе, и ако му је ова пала на аутомобил; случајно је било што се, што повратку из сарајевске Општине,
његов автомобил зауставио атред самим П ринципом, | (вауставио
#.
га је Поћорек, да би обавестио шофера да не скреће у другу улицу, којом се улутио био предњи автомобил, са председником сарајевске Општине) и случај је удесио, да баш на том месту, једином где је у тадашњим приликама атентат могао бити успешан, буде Гаврило Принцип. можда једини од атентатора који ни у том моменту опште узбуђености и безглавости која је завладала после првог атентата, није изгубио власт над собом, нити из вида циљ. Да се ту, место њега, нашао други неко из дружине, питање је, да ли би му револвер опалио, и да ли би погодио. Јер ма колико да су ти младићи шредани били свом делу, ипак је и њихова воља, природно, имала осцилације: плима и ослека примећиване су код појединих од њих и касније, на саслушању; морале су се, дакле, осећати и у оном часу, кад је требало извести одлуку. Али код Принципа колебања није било. Никада! ЈТи ча дан атентата, ни у моменту извођења. атентата — убивши Шрестолонаследника, још је хладно нишанио на Поћорека! — ни у оним тадним часовима, кад је руља покушала да га линчује (успео је ши тада, по унапред донесеном решењу, прогутати дианкали), ни под тортуром полиције, ни после неколико месеци, на шретресу, у оној одвратној атмосфери, у суду аустро-свачијег Сарајева с јесени 1914. године, где је само глупост каткад разбијала монотонију нељудске пакости. Овој крст он је као јунак носио, и с те стране тешко да му се може наћи премца у безбројном ланцу оних који су се одавали на подвите сличне његовом. Нека је-мир његовој јуначкој души!
За илустрацију његове личности доносимо овде сте-
· нографске белешке са саслушања, 12. октобра 1914. Белешке
су објављене у једној књизи која носи натпис: Бег Рго2ез7
сегеп Фе Абелјајег уоп Загајеуо. Шисац јој је, или технички
уредник, јер читава књига је, сем предговора, скуп судских списа, некакав професор Фарос (Рћагоз), а предговор је дао Јозеф Колер, жалосни професор Универзитета у Берлину. Састављена је грубо тенденциозно, као и све што је швапска ратна литература дала. Ипак, ни та тендентиозкост, као штто ће се видети, није мотла да изнакази Принцита.
Отенографске белешке су немачки превод са аустрозванично-бошњачко-хрватског оригинала. 17] жаргоно је постојао.)
Председник: јесте ли одмах отишли на Апелов кеј2 (Данас се тај кеј зове Војводе Степе обала).
ГТринцип: Не. Прво сам се задржао са некојим ђацима у парку. Али међутим се приближивао час. Отишао сам дакле на кеј и гледао да нађем кога с ким бих могао ходати, а да не упадам у очи. (Злурадим тоном). Нашао сам сина државног тужиоца Сваре, и с њим сам једно време шетао. У то се полако приближавао један автомобил. Ја сам стајао на Латинској Ћуприји (данас Гринципов мост), кад чух прасак бомбе. Одмах сам знао, да је то један од наших. Све је појурило тамо, појурио сам и ја, јер сам мислио, да је ствар свршена. Али то није био
случај. Видео сам где одводе Чабриновића. Одмах
сам знао, да му потхват није пошао за руком, и да се он није могао ни отровати. С тога сам хтео брзо да га убијем једним метком из револвера. Но у том
моменту пројурише автомобили. Сад сам хтео да
извршим атентат, али то није било могућно, јер они
(автомобили) брзо одјурише даље. Вратио сам се опет на своје одређено место на Латинској Ћуприји, јер надао сам се да ће се автомобил са ерцхерцогом опет вратити поред ћуприје. Мислио сам да тада пуцам са истог места са којег је пуцао покојни Жерајић. Али пошто је овде било много света, то сам отишао мало ниже и стао на ћошак, пред једним дућаном. Ту ми одмах приступи неки Пушара и рече ми: „јеси ли видео, какву је (Чабриновић) глупост учинио 2“ Позвао ме је, да се уклонимо мало у страну. Али ја сам мислио да је он шпијон“ па да би ми
# То није тачно. Покојни Пушара није био шпијон. Умро је као заточеник у Араду. Принцип се намерно послужио овом лажи, рачунајући да ће тим оклеветаном учинити услугу.
| # 1: ЈЕ ЊЕ Е % | .