Покрет

22 · ПОКРЕТ

преговора и обострани потпис трговинског уговора представља за нас догађај од двојаке економске важности: добили смо давно очекивани трговински уговор са Италијом, који наговештава могућност нормалних економских односа иу опште стабилизовање наше трговинске политике, и друго добили смо давно тражену нову Царинску Тарифу, која је тесно везана

за нову и правилнију оријентацију наше царинске политике и која је у осталом и једина реална и могућа основица за нашу будућу уговорну трговинску политику.

Када се зна сав значај улоге Опште Царинске Тарифе првенствено, разуме се, за привредни живот једне земље, као и за политички и културни, лако је погодити да бе се са њеном публикацијом отворити

једна дуга и сложена дискусија, управо онолико ко-

лики је низ питања која она садржи. Данас пак када се она само нагађа, могуће је говорити о њој само у принципу, како се мисли да би она требала да буде, као и о осетним омашкама које су већ у току њене израде учињене. Једно питање које нас нарочито интересује, када овако уопште говоримо о њој, јесте начин на који ће се нова Царинска Тарифа увести у живот. У највише случајева царинска тарифа, пошто њена израда долази у компетенцију законодавног тела, уводи се у живот озакоњењем у Парламенту, али у пракси су могућа још два случаја: кад закон овласти административну власт а то је, путем „катанаца“, или пак специјалним овлашћењем,

Које се код нас обично уносило у финансиски закон. И ми стојимо пред могућношћу да Царинску Тарифу уведемо у живот, да доцније санкције, на основу једног овлашћења у Финансиском Закону, које је истина имало само једногодишњу важност, као и према једној самој одредби која је предвиђена у данас важећој царинској тарифи. Независно од тога што овакав начин увођења тарифе није често пута користан, — мада је због опортунитета и усвојен у нашем случају ми за њега видимо још у толико мање разлога, јер треба знати да је у питању трговински уговор с Италијом, да су у питању везани царински ставови и да ако се тарифа актом административне власти пусти у живот, доцнија евентуална коректура парламента може да доведе у питање успостављени однос заштите, као и само одржање уговора.

Независно од свега овог, мислимо у толико у колико се о овоме сада може дискутовати, али тесно везано за економску задаћу нове тарифе, па дакле и за њене резултате јесте питање како ће нова тарифа решити проблем царинске ажије. Претходно једну напомену како се до ње у опште дошло и затим како је питање царинске ажије до сада стајало. Заштита привреде једне земље организована је, управо изведена је, кроз њену царинску тарифу, дакле средством увозних царина, што је скоро идентично пошто су извозне царине, не данас када су још несређене економске прилике, биле у врло мало случајева оруђе царинске политике. Садржина пак самог појма увозних царина јесте у основи сума продуктних трошкова увећана за пуну разлику трошкова домаће и туђинске производње, која мора бити апсолутно прорачуната и апсолутно стална, — ово друго постиже се што се царинска стопа омерава у злату.

Када се све ово зна онда је сасвим лако 06јаснити како се дошло до питања царинске ажије.

Сталност царинске заштите била је доведена у питање због пуне девалвације нашег новца. Једина могућност да се одржи тако неопходни континуитет сталности заштите била је у томе да се или повремено, управо после сваке нове промене у курсу нашег новца, повећавају односно снижавају тарифни ставови, дакле мења царинска тарифа, или пак установи

царинска ажија и да се заштита на тај начин, аутомат-

ски, одржава на једној висини. Избор је пао на царинску ажију и већ при првој ревизији наше тарифе, одмах по уједињењу, у члан други тарифе уноси се одредба да се царинска стопа одмерава у злату, али да је платива у папирним динарима, према курсу, који буде одредио Министар Финансија.

Ма колико да је ово решење изгледало најправилније и једино могуће, ипак у пракси оно се није показало добро, али не зато што није имало услова да до потпуне стабилизације изврши своју задаћу, већ зато што они, којима је остављено да решавају о висини царинске ажије, изгледа да нису потпуно схватили оно што се њоме у опште хтело.

У место једног реалног односа између папирног и златног динара, где је у осталом и сав смисао и значај царинске ажије, ми видимо да се о овоме у опште не води рачуна и да увек постоји један диспаритет од шест, често и више папирних динара, између стварног односа злата и постојеће царинске ажије.“ Изгледа парадоксално, али је сасвим тачно: у место да царинска ажија служи привреди и производњи, она иде на њену штету допуштајући, управо то дозвољава незнатно оптерећење, да страни производи несметано конкуришу нашим на нашим сопственим пијацама. То би била прва опаска, за нас несумњиво и најтежа, али ако би се пошло даље дошло би се тек до занимљивих закључака. Држати ажију испод стварног курса значи негирати оно што је утврђено у економској политици, и у теорији иу пракси, да економски разлози диктују одређивање царине, разуме се увозне, — за извозне које представљају део финансиске политике као и за оне које се заводе из царинско-техничких разлога ово се не односи, — у злату, а затим ако би се ово изводило даље, одрекао би се сваки значај увозној царини, царинској тарифи као систему важећих царина и најзад, што је најапсурдније у самом питању, потреби за заштиту привреде.

Са друге стране, ма колико да изгледа да је питање одређене царинске ажије, према члану другом важеће тарифе, остављено само схватању и осећању момента, дакле одлуци Министра Финансија, ипак у целоме овом послу ми назиремо обавезу (текст законски је сасвим изричан) Министра Финансија да одржава стварни однос ажије, а никако и његово право да произвољним одређивањем ажије води место продукционе политике, — која је и услов и основ свакој другој политици, — једну социалну политику, врло широке концепције, која само може да нас привредно уназади.

Питање царинске ажије, када је реч о новој Тарифи, има нарочитог значаја с обзиром на околност да ми, са њеним озакоњењем и после обостране ратификације трговинског уговора са Италијом, ула-

% Када је царинска ажија 1991. била 1:5 стварни однос бележио је 1:10. Почетком 1922. када је ажија повећана на 1:6 стварни однос је био 1:15.25. Данас царинска ажија износи 1:9. а паритет је 1:16.