Покрет

52 покРЕТ

обвезе да га изврши, ако буде уживала и поверење и довољну потпору Парламента. Влада то поверење и ту потпору од Вас тражи, Господо Народни Посланици. И пошто Вам је отворено и лојално изложила свој програм и своју политику, она Вас моли да о њој донесете своју одлуку, за коју је убеђена да бе бити диктована само разлозима бриге о високим државним и народним интересима. Подвргавајући се објективној оцени Парламента, ма каква она била, Влада Вас само моли за једно: да та одлука буде јасна. А Влада ће из Ваше одлуке повупи консеквенце које јој та одлука буде собом одређивала.

Само с једне стране ова је декларација занимљива: у њој се тако јасно види она... „нестабилност односа“, како то назва г. Предавец, у Владином Влоку. Влада се очигледно старала да декларацијом задовољи своје хетерогене групе, а да се та хегеро-

геност ипак не испољи. То је постигла давши је-

дан састав који је у истини без политичког садржаја. Оно што Влада сама назива основом своје политике то је скуп неких максима, против којих нико не може имати ништа али које, исто тако, никоме и не значе ништа. Шта, на пример, треба да значи уверавање о „решености Владе да остане чврсто и непоколебиво на парламентарном терену пи у оквиру парламеншарних конвенција“, кад се зна да Влада без те „решености“ не би доживела ни да прочита декларацију» Или она високо морално-педагошка расматрања у декларацији: о потреби да се пробуде и појачају братска осећања која нас спајају; о лакшем преброђивању тешкоћа, кад се они који су „одговорни пред исто: ријом и будућношћу буду својски и свесно потрудили, да избегавајући неизмирљиве формуле уђу у дубину и у суштину сваког проблема и унесуу његово решавање ону ширину погледа, без које се у нашој држави и у садање време ништа трајно и корисно не може свршити;“ о полезности темељите и непоколебиве слоге и праведног и срдачног споразума Срба, Хрвата и Словенаца итд Сва та мудрост могла се изразити оном древном реченицом: слогом расту мале ствари...

Из онога одсека декларације који говори о спољној политици Владе дознају се невероватне ствари: да смо ми у „савезничком односу“ са свима Великим Силама, па чак и са Америком. Американци ће, а и Енглези, јамачно бити изненађени, кад чују, ако чују, за то! Међутим, и ако су из Владине декларације, речи не треба узимати сувише строго нити_им тражити прецизан смисао. Декларацијом Влада очевидно хоће да каже само то: да ће се у спољној политици руководити добрим жељама,.. Туњену намеру нарочито утврђује онај пасус о балканској солидарности, који као да је залутао из каквих здравица са прератних банкета где се манифестовало пријатељство и братство. — Оно, пак, што је речено о обнови односа са Русијом јамачно је нека врста ковцесије г. Радићу, и зато није чудно што је остало тешко разумљиво... (Смисао би, на име, био то: да ће наша Влада радити да измири Западне Демократије са бољшевицима. Но то, вероватно, није најхитнија тачка њеног програма»)

У унутарњој политици, Влада на прво место иставља „драконске мере“ против корупције. Али, уверена да јој тај херкулски посао неће много

снагу ангажовати, она, у исто време, ставља у из глед и једну импозантну серију корисних закона о инвалидима, 0 помоћи поплављенима, о земљорадничком кредиту, 0 изменама и допунама у чиновничког закону; обећава такође и реформу посредних и непосредних пореза и праведно распоређење и изједначење пореских терета у читавој земљи, и приступање „решавању тешкога и мучнога проблема самоуправног у свој опширности његовој“, не заборављајући додати, да ће још пре тога приступања увести у живот закон о општинама „тамо где се он може увести, а није досад уведен“ — то јест тамо где то траже Немци: у варошима Војводине.

Програм је, како сама Влада констатује, „оп сежан и за његово извршење треба и времена и снаге и добре воље“. Влада и њена већина, узевши у обзир њихову солидарност, немају ни једно, ни друго, ни треће. Уосталом, програм, колико год је „опсежан“, толико је, — у колико је конкретан, — и стар: за три године с њим је долазила свака Влада.

ЈЕДАН ОСВРТ НА НАШУ ФИНАНСИСКУ ПОЛИТИКУ _

(О финансиској политици Г. Д-р Стојадиновића много се дискутовало; она је имала и своје приврженике и своје противнике, што је сасвим разумљива ствар.

Ако би се прегледала политика Г. Д-р Стојадиновића, могло би да се обележи неколико карактеристичних етапа, кроз које је она пролазила.

Да их расмотримо.

Данас су опште познати главни узроци тешк девалвације нашег новца: рат са својим злокобним последицама: — инфлација, прекомерна употреба кредита, буџетски дефицити и задужење код Народне Банке, размена крувско динарских новчаница и пасивност наше привреде —, разорише наше финансије. Требало је много напора и времена да би се државне финансије довеле у ред. Међутим времена је протекло доста, али динар, иако су се наше привредне прилике, о политичким и да не говоримо, сређивале, стално је бележио невероватно ниску вредност. Значи да наша финансиска политика није давала никаквих резултата. А није их ни могла дати. Јер, пошло се са гледишта, да је сав узрок ниској вредности нашег новца у прекомерној спекулацији — и све је предузимано да се само она сузбије. Цело питање решења нашег валутног проблема постављено је на један немогућно узан терен. Мешале су се две ствари: узрок ниске вредности и последице финансиске несређености државе. У знаку овог схватања чињени су они очајнички напори. да се златом, које смо добијали из ликвидације Аустро-Угарске Банке, и доларима из Блеровог зајма, задржи пад и чак да се повиси вредност нашег новца.

Ту је почетак политике Г. Др. Стојадиновића. Увиђајући сву немогућност фиктивног одржавања вредности динару, о порзсту се тада није могло ни мислити — Г. Др. Стојадиновић укида све ове мере и допушта пад динара. Почетак је био сасвим оправдан: увидела се сва апсурдност политике вештачког „снажења динара“ и динар је пао на свој ниво. Када се зауставио па бази 5 и нешто више швајцарских франака, он је постепено почео