Покрет

ПОКРЕТ 71

Крај свега тога, мора се признати да би се

многа штета и квар на манастиру и у њему дали избећи кад би наши монаси били нешто друкчији људи. Но како је питање о културној висини нашег монаштва, тако заслужног по наш народ, деликатно и осетљиво, њега треба расправљати са обзирима и с претходним објашњењем. Кад се говори о поступању калуђера с манастирским здањима, треба имати на уму пре свега једну ствар: Монаси и народ гледају на манастир и на цркву као на богомољу, а никако, или мало, као на уметнички споменик. Они много што-шта себи дозвољавају што не би никад учинио уметник или искључиво културан човек који није калуђер. Доказа за то има доста, почев од доба патријарха Макарија па до наших дана.

Зна се како је, са обновом пећске патријаршије, настао жив рад на обнављању, па чак и на подизању цркава и манастира. Један историчар је чак назвао то доба с краја ХМГ и с почетка ХУП века „ренесансом“. Ми видимо данас, међутим, да тај покрет, у уметности, није то био ни изблиза. Јер шта се догађало 2 У своје време, цркве и манастири су били подигнути у првом реду, или сасвим искључиво, за двор, за властелу, за госпоштију, и зато су они, обично, малих димензија. У ХУГ и ХУП веку, кад је властеле нестало, и кад је народ ишао у цркве у већем броју ове су постале недовољне, уске, мале, или су се нашле оштећене и запустеле, па се јавила потреба да се прошире и преправе, поново живопишу. И шта биваг На многим местима се дозиђују ружни, управо страшни нартекси који не чине никакву органску целину с првобитном црквом, који је кваре и унакарађују. И свугде се по опустелим и оштећеним црквама ради нови живопис: остаци старих фресака се уништавају, и на њихово место се стављају нове, које су рђаве копије и пастиши првих, по својој уметничкој вредности. Много је старог, дивног живописа уништено на тај начин. У морачком манастиру у Црној Гори, — који је подигао 1252. Немањин унук, Вуканов син, Стефан, — није остало готово ни трага од старог, лепог живописа, који је, крајем ХУГ и почетком ХУП века, замењен новим. Тадањи сликар је пажљиво и крепко састругао први слој фресака, да би се боље ухватио његов, нов. Може ли му се замерити на томег Његови послодавци су имали само једну, и најлепшу за њих, намеру: обновити и поправити оштећени манастир, имати лепу богомољу, и, по примеру старих царева и краљева, метнути у цркву на зид своје име и свој лик. Тако, као овај игуман Тома и кнез Вукић Бучетић из морачког манастира, поступили су и онај монах и спахија Војин у Св. Тројици код Плевља, и многи други. Да су те нове фреске само невеште имитације старих, и да су дозиђивања и преправљања само кварење манастира, то они, вероватно нису знали, а нису о том, може бити, ни помислили.

Јасно је из овог да су, са пропашћу самосталне наше државе, постепено пропадале и сликарске школе, укус се кварио, културни ниво калуђера опадао, губио се смисао за уметнички вредно. После, што су Турци

бивали безобзирнији, народ више сиромашио и раз-

бегавао се, калуђери постајали заосталији, и манастири су, наравно, долазили у горе и горе прилике, бивали препуштани времену, грубим и дивљим обиа који су их, заједнички, штетили и упропашавали, На многим фрескама су избодене очи у светитеља. Обично се мислило и мисли да су то чинили Турци и Арнаути. Али, у већини случајева, то није тачно. Г. Љуб. Стојановић је, канда први, објаснио ту жалосну појаву. Народ је веровао да се очне болести најбоље лече прахом из очију светитеља на фрескама, па их је скидао, копао и односио. Има цркава у којима су фреске потпуно очуване и само очи повађене, обично у доњем низу слика, јер се до виших требало пењати. Да се то није догађало без знања, па можда и учествовања калуђера, више је но сигурно.

Разумевања уметности код наших монаха у турско време није било, а нема га, на Више места, ни данас. Њима је било и јесте до пастве и обреда, а до уметности мало, или нимало. Кад се к томе непојимању додаду индоленција и низак културни виво у опште, лако је замислити све штете које су учињене уметности и без Турака, од нас самих. На једном месту, да би црква имала више светлости за некога ко је кратковид, пробијају се нови прозори И, на тај начин, уништава се по неколико. фресака. На другом месту, да би се ималео шта вешати одежде и потребне ствари, удара се преко зида огроман дирек, који скрива и квари слике. Има случајева где је ексер за кандило или за свећу ударен право у фреску, ма да је било места и поред ове,

Шта да се тек каже о оном што је учињено у Милешевуг Ова црква има можда најсавршенији и највеличанственији наш живопис. Он датира из прве половине ХШ века, и има у себи од оне снаге и замаха који се налазе, много после, још само у фрескама Микеланђела. Доживео је, међутим, и сасвим недавно, ову судбину. Како је црква била некад од Турака паљена и рушена, у њој није очуван сав жи= вопис: нема га на своду и у кубету, а на неким местима ни у горњој висини зидова. Ти делови се данас крече, и против тога не може нико имати ништа. Напротив. Али се може, и колико, имати против начина како се кречи, Доњи делови зидова, на којима су фреске, ничим нису били заштићени кад се кречило, тако да се на њих сручила киша креча, и да их је жалосно гледати. Како се креч не може скинути водом, мораће се, за чишћење, упо= требити хемијска средства. је ли био нужан трошак који ће се подносити једанпут за чишћење 2 Није ли се тај новац могао употребити на друге сврхе» И је ли сигурно да ће хемичар чистити пажљиво и оставити фреске нетакнуте 2

Сличних примера има посвуд, и сви они, више или мање, иду на штету манастира и уметности у њој. Тако, један монах, кога сам упозорио да из кандила капље зејтин на књигу и квари је, одговорио ми је равнодушно: „Није то ништа, стара је књига, више се из ње не чита!“ Го је био, међутим, један драгоцени рукопис ив ХУП века. Други опет један монах, кад је био упозорен да је црквена библиотека буђава и да је једу мишеви, па би је требало скло» нити и уредити, одвратио је да он то неће да учини, јер није „примио“ цркву од свог претходника, јер се води неки спор и некаква истрага, постоји нека увреда и срдња.

Из свега овога излази једно: да наши монаси нису најбољи чувари наших манастира и уметности у њима. Они би то могли бити, и бољих не би требало тражити, кад би њихова културна висина била нешто друкчија. Док до тог дође, требаће много вре~