Покрет
ГОДИНА ПРВА БРОЈ 31. и 32.
~]
6. СЕПТЕМБРА, 1924, Г. БЕОГРАД
ПРЕД РАСКРСНИЦОМ
Једна заблуда Г. Корошца: „Ми смо Словенци — тврди ономад главни орган његове странке народ политички суверен, народ који по својој доброј вољи сарађује са другим југословенским народима у једној држави. Наша фактична сувереност била је прекинута уставним фалсификатом, али у њу није сумњао нико сем једне шаке интелигенције, која се сама одсекла од словеначког народног стабла и добровољно се ставила у ропску службу“.
То није тачно. Или тачно је само у толико што пре рата, сувереност словеначког народа није била нека дубиозна, него је била непозната ствар, као и сувереност хрватскога и сувереност српског народа. До 1918., Европа је знала само за сувереност народа Србије и народа Црне Горе; остали делови нашег народа били су за њу, политички, или Дустријанци, или Маџари, то јест грађани суверене државе Аустрије или грађани суверене државе Угарске. Исто је тако нетачно да је та словеначка сувереност, која, у најбољем случају, датира тек од пропасти Аустрије, прекинута „уставним фалсификатом“: значи, доношењем Устава, дакле на Видовдан 1921. године. У истини, прекинута је она раније, и прекинута је не „уставним фалсификатом,“ него слободном вољом свих Словенаца, у првом реду вољом странке [Г. Корошца. У доба распада ДАустрије, у јесен 1918, Словенци нису пред Европу изашли са захтевом, да се призна или да се поштује сувереност њихова народа; не, они су тада тражили сасвим нешто друго: тражили су да Европа призна њихово јединсшво са Србима и Хрватима, — јединство национално које треба да буде и политичко. Другим речима, тражили су признање не суверености слевеначке, него суверености читавог нашег народа: Срба, Хрвата, Словенаца као једне нераздвојне целине. А у име Словенаца говорио је тада, као и данас, Т. Корешец. Ако је, дакле, неко „прекинуо“ у словеначку сувереност, то је само он, и ако је у том неки грех, његов је. Али уверени смо да Г.Корошецтај својгрех лакоподноси ида је и данасзадовољан што је, пре шест година, ћутао 0 словеначкој суверености и „југословенским народима“. Јер, тада је словеначки народ био у прилично тешком положају. Не према својој браћи, према овим данашњим „југословенским народима“, Хрватима и Србима, пошто су, с њихове стране, Словенци имали потпуну слободу акције. Као што се зна, од званичног представника Србије признато им је право самоопределења, „то јест право — како рече Г. Пашић у својој изјави представнику Мопшпе Розја — да слободно изјаве, да ли желе да се придруже Србији на основу Крфске Декларације или желе да стварају мале државе“. А сем званичне Србије нико други у нашем народу, ни код Срба ни код Хрвата, уопште није био ни у могућности да има утицаја на одлуке Словенаца. Али друкчије су ствари стајале према Италији и Аустрији, и Словенци су имали озбиљна разлога да стрепе за своју будућност, све док се не заклонише за бедеме ове „међународно
признате територије“. У тој опасности, Г. Корошец је, са гледишта интереса своје политике, сасвим добро учинио што је, привремено, пред словеначку сувереност и словеначку националну засебност истурио национално јединство и сувереност наше Краљевине. Такво држање диктовала му је политичка опортуност. ИМ сасвим природно, чим је опасност прошла, за Г. Корошца и његову странку престао је и разлог да ограничавају своје захтеве и да прикривају своје истинске пиљеве. Зато они данас, у овој држави, траже да се словеначком народу призна право самоопределења и да се поштује његова сувереност.
Оцењивати ову политику са моралног гледишта бесмислено је, јер она и морал немају заједничке мере. Исто тако немогућна је и оцена са гледишта општих заједничких интереса читавог нашег народа, пошто су и ти интереси за ту политику од споредног значаја. За њу су меродавни само словеначки интереси, и то онако како их схватају клерикални Словенци (остали не броје, пошто су „одсечени од народног стабла“). Треба је, дакле, примити такву каква је. То значи, у даљој консеквенцији, помирити се и с тим, да племенски односи у нашој држави буду у зависности од опште ситуације у Европи: ако је та ситуација неповољна, то јест ако су у изгледу неки опасни заплети и конфликти, морају остајати отворене могућности да се наша племена стопе у једну нацију, као што је случај био у јесен 1918.; ако пак нема изгледа Ни за какве катаклизме, мора бити слободан пут обрнутом процесу: да свако племе, и све што добије вољу да се сматра за племе, може постати политички суверени народ. Још више: свако племе мора имати слободу да прави савезе са страним народима и да уз помоћ тих својих савезника обара Владу ове државе. На ово излази Г. Радићев захтев, којим је мислио да „попуни“ американски пројект о разоружању. Г. Радић је, наиме, тражио да у поменути пројект уђе ова одредба: „Ако у једном државном склопу има више народа, па један народ изабере све заступнике пацифисте, тада треба да Савез Народа позове тај народ да буде савезни члан, Ако Влада у том склопу напада тај пацифистички народ, онда је нападач цијелог Савеза Народа“. Значи, хрватски народ који је изабрао све посланике пацифисте, — јер радићевачки посланици су пацифисти већ тим што су радићевци — самим тим фактом постаје члан Друштва Народа, а свака је Влада у овој земљи, која није по вољи Г. Ради ћевој странци, нападач Друштва Норада. Према томе, „наш државни склоп“ — сретно нађена реч! — имао би да бира: или диктатуру Г. Радићеву, или сукоб са читавим светом. Такав „склоп“ је једна немогућност, и јамачно ни сам Г. Радић озбиљно не жели такву немогућност, Али очигледно је даионза Хрвате, каои Г. Корошец за Словенце, тражи пуну сувереност. Са таквим захтевима немогућан је компромис; они се могу само или примити или одбати, Ако