Покрет

ГОДИНА ДРУГА БРОЈ 47.—50.

11. АПРИЛА 1925. Г. БЕОГРАД

ПРЕД НОВИМ МОГУЋНОСТИМА

У наступу политичке видовитости, Г. Корошец је прошлог лета, за време оне дуге Владине кризе која је претходила доласку Г. Давидовићеве Владе Народног Споразума, изложио пред Владарем врло мрачну слику будућности ове земље, ако би се, по несрећи, догодило оно што се касније догодило: ако би, на име, скупштинске изборе имала да спроведе радикално-самосталска коалиција. У овом фаталном случају, словеначки визионар је предвиђао ништа мање него револуцију, грађански рат или нешто тога рода, И, разуме се, озбиљно је Краљу саветовао — и о том свом кораку је и јавност обавестио — да сачува Државу од таквих искушења. Слично су, у то доба, развој догађаја предвиђали и други прваци Опозиционог Блока. Може се веровати да је овим нашим државницима снагу видовитости донекле појачавао партиски рачун, и то веровање, јамачно, није сасвим без основа. Али факат је да њихова црна пророчанства нису остала без дејства и на људе који немају никакве везе са партизанским рачунима опозиционих шефова. Нису били тако ретки добри грађани који су 03биљно стрепили од некаквог „гажења у крв“.

Међутим, догодило се баш оно што је, по предсказивању Г. Корошца, морало донети кобне резултате: добили смо тај црни ПП-режим и под

њим су спроведени избори. Дакле, испуњени су ус-

лови за револуцију, грађански рат и т. д. Избори су извршени 8. Фебруара, а сад смо већ у половини Априла, — рок, чини се, довољан за експлозију толико нагомилаваног народног гнева. Али, да ли ико данас очекује револуцију, грађански рат, или такве неке страшне ствариг Да ли би ико од летошњих пророка имао куражи да данас пред јавношћу понови своја лањска прорицањаг Данас, после познате декларације радићеваца у Скупштини, после аудијенције Г. Павла Радића код Краља, после измене толиких љубазности између Владине већине и хрватске опозиције и, најзад, после дугог разговора провизорног председника ХРСС са Г. Пашићемг

Стварност је опет грубо демантовала политичке пророке. Прорицања и далека предвиђања у политичком животу уопште су једна. смијешна работа; двоструко смешна кад се практикују у нашим приликама које су у сукобу са сваком логиком. По обичној људској логици, заиста, песимистичне прогнозе из прошле године нису изгледале халуцинације неурачунљивих људи. Чинило се да је затегнутост српско-хрватских односа дошла до крајне границе и да треба само још нека ситница, нека случајност са једне или с друге стране, па да несрећа постане неизбежна. Али, противно свима логичним предвиђањима, догађаји пођоше, и то врло нагло, обрнутим смером: место крвавих разрачунавања, наста једно видљиво смиривање и зближење и опште расположење за споразум, и данас, два месеца после фебруарских избора, то је расположење јаче него што је икада било од како смо се

ујединили. (То је парадокс, али тај парадокс се не јавља сада први пут у историји српско-хрватских односа.) У истини, тек данас се може с правом говорити о стварној склоности хрватских народних маса ка споразуму са Србима, јер те жеље манифестује легитимни репрезентант тих маса: Х. Р.С.С.

У штампи се, додуше, често говори о одшшем одушевљењу првих дана после прокламованог уједињења, под крај 1918. године; али то опште одушевљење су могли приметити само они који су по патриотској дужности морали да га виде. Данас то доба спада у историју и о њему се може говорити слободно од многих обзира који су се морали имати пре шест година: истина је, да се ни хрватске, ни словеначке народне масе уједињењем са Србима нису одушевљавале; оне су, напротив, уједињење примиле са крајњим неповерењем. То је, уосталом, било и сасвим природно и неизбежно. Словенци, на пример, — не мислимо, наравно, политички школоване Словенце, него ону главнину словеначког племена, која, као и код других народа, у свом свакидашњем животу нема ни воље ни времена да се занима крупним политичким проблемима — који су преко хиљаду година, од доба Каролинга, живели у германско-католичком склопу, одвојени чак и од истоплемених кајкавских Хрвата, морали су бити узнемирени, нашавши се наједанпут (јер зањих јен слом лустрије и уједињење дошло изненада) пред дилемом: или да се уједине са балканско· православном Србијом коју су знали само по чувењу (а оно што су чули о њој било је више рђаво него добро), или са масонском, безбожном Италијом, која је од римског Светог Оца учинила Ватиканског Заробљеника и, што је још горе, која је и у време пре рата експортом своје сиротиње и јевтине радне снаге отешчавала и безтога теготни живот словеначком свету у читавом некадашњем аустријском Приморју. Тим није речено да су Словенци жалили за упокојеном Аустријом или Аустро-Угарском. Ту историјску куриозност, ту Хабсбуршку Двојну Монархију, није ожалио нико, сем чланова њене детронизоване династије, и, ваљда, врхова њеног официрског кора и Католичке Цркве. Католичко високо свештенство, бар у прво време, чини се да слом Аустрије није сматрало дефинитивном пресудом Историје, и зато се, колико је могло, (али врло мало је могло у доба опште декомпозиције и таласа бољшевизма!) старало да заустави ствари на некаквом провизоријуму који неће онемогућивати евентуалну рестаурацију пропале католичке Велике Силе. Само тако се да разумети корак једног од првака аустријских прелата, љубљанског бискупа Јеглића: тај Ригз-Вазсћог, Кнезошкоф, Кнез бискуп, декретовао је својој (пред јавношћу, Г. Корошчевој) политичкој партији, одмах првих дана новембра 1918., још пре С. Радића, и пре покојног црногорског Краља Николе, републиканску „концепцију“. Наравно, „републиканство“ је имало задатак само да омете уједињење са Срби-