Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

12 ПОЛИТИЧКА ИСТОРИЈА СРБИЈЕ

Низ Народних Скупштина овога доба, почиње Свето-Андрејском Скупштином, која у многим носи суверени карактер, дајући сама себи и мимо владаоца свој „Закон о Народној Скупштини“, не допуштајући тим законом ни саму пејаву министара у својој средини, и састајући се сваке године, и сама, у законом одређени дан. Скупштине, за владе кнеза Михаила деградиране су ускоро по ступању његовом на престо, на ступањ простог изјављивача „жеља и потреба народних“ док је законодавна власт дефинитивно остала на Држ. Савету, све до Устава од 1869. Ове су Скупштине, које су се састајале тек сваке треће године, саслушавале „извештаје правитељства“ — као у акционарским скуповима — о раду појединих министара у његовом делокругу, за минуле три године, без права на приговоре, још мање критику рада владинога.

Скупштине, после доношења Устава од 1869., добијају потпуну савремену организацију, која је била у Србији посве нова. Са Скупштином од 1870. првом редовном после новога Устава, почиње тек јавност претреса и дебатовања у парламенту, пошто су претходне скупштине од 1858. радиле при затвореним вратима, Скупштине из доба прве владе кнеза Милоша до Свето-Андрејске, махом су држане под ведрим небом. Последња тога рода, она из 1848 године, једина која је одржана за време „Уставобранитеља“, одржана је такође „на рудини под врбама“ у Крагујевцу, и носи назив „Петровска“. На име, све Скупштине до Устава од 1869. носе називе по празницима, када су сазване, и с тим именима улазе у историју. Тек, после Устава од 1869., и даље, Скупштине су обележене увек годинама, за које се бирају, сазивају и раде. Ово неколико напомена већ довољно показују сву разноликост Скупштина кроз разна доба. У току овога дела читалац ће моћи изближе сазнати те разлике и пратити развој Скупштина у Србији кроз све њихоне фазе.

Исто тако ће читалац, кроз цео низ Скупштина у Србији, моћи видети и развој политичких идеја и државног законодавства. У томе су правцу од великог интереса и предлози, чији су покретачи, у разна времена, сами посланици, нарочито почев од Св. Андрејске Скупштине, па до устава од 1869. Предлози су ови врло разнолики, кад кад су примитивни, или су увек искрено мишљени и потичу из неке опште потребе. У самом овом делу наићиће читалац на мноштво оваквих предлога, по свима правцима државног живота.

Једном речи, кроз Народне Скупштине се манифестује постепена еволуција политичке свести у Србији, као држави сељачког порекла и првобитног „Милошевског“ уређења, до у времена, кад су људи од науке и парламентарног искуства постали политичке вође, а установе државне све се више приближавале модерном схватању и облику. Но запостављеност ранијих Нар. Скупштина, до доношења Устава од 1869. ни у колико не сведочи ио каквој инфериорности „скупштинара“, како су се некада звали народни посланици, чија је марљивост у вршењу дужности била изван сва-