Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

22 жив. ЖИВАНОВИЋ

црта, која се види на свима великим догађајима и људима онога иначе великога доба. Сам Карађорђе пада и гине од човека и од људи, који су за његова устанка сазнали за се; Милоша прогоне људи, које је он значајнима учинио.

Сем појединих буна, које су се јављале и угушиване за прве две деценије новога пол. живота и бића, нове странке, по непатриотском раду своме, судбу своје земље и младе политичке аутономије везивале су и за прохтеве страних влада и држава, а у првом реду прибегавале су под заштиту султана и високе порте, тражећи тамо ослонца за своје смерове у земљи. Најпосле су успели да земља добије и октроисани „турски устав“ од 1838 године — Устав, са којим је постала немогућа и сама даља владавина другога ослободиоца Србије; а у неприкосновеном туркофилском Совету, организованом новим уставом, створен је стални ослонац за подривање не само власти кнежеве, већ за уклањање и њега лично. Група људи, која је под окриљем „турског устава“ водила борбу противу Милоша, а за тим и противу сина његова Михаила, дала је себи име „Уставобранитеља“. Ова је група, повукавши народ за собом, ускоро извршила и сам преврат. Године 1839, дана 1. јуна, кнез Милош потписао је оставку; а 3. истог месеца оставио Србију; па је, са јако подривеног земљишта, после три године, отишао из земље, 1842, августа 26, син и наследник његов кнез Михаило. Династија Обреновића „протерана“ је тада из земље. Крај борбе политичких странака до 1842, био је дакле одлазак Обреновића, а довођење Карађорђевића на владу. Поред две партије, постале су, дакле, и две династије, по којима се, од сади саме партије пазиваху: Обреновићевци и Карађорђевци. Ово последње име пређе на све дотадашње противнике Обреновића, који су, за трајања бурних времена од 1838—42, називани „Вучићевци“, по великом и знаменитом демагогу Вучићу, који је био врховни заповедник и вођа обеју буна у 1839 и 1842.

Ново стање и начин управљања земљом нису били, после 1842, такви да би толеранцијом према сломљеном противнику, разлабавили везе у редовима Обреновићеваца. Ови су, истина под гвозденом руком Вучићевом, чији ауторитет беше у народу јачи и од самог владаоца, гоњени, мучени, растеривани, скапавали по затворима и распадали се на точковима; али баш то све више је приљубљивало угрожене приврженике Обреновића. Патња их је спајала у нераздвојну политичку целину, као што су, опет, власт и нови поредак исто тако у једну целину спајали и приврженике новога стања и нове династије. Тако су се под неодољивим притиском прилика организовале две странке у Србији — Обреновићевци и Карађорђевци — којима су предстојале нове улоге и нове борбе. А ми смо се, у овим посматрањима, вратили у зачетна времена политичка, да изведемо на чисто: да су и доцније странке порекла чисто династичког, свака у свом смислу.

Као паћеница у новом стању, које је створила безобзирност и енергија Вучићева, странка Обреновићеваца била је, кад активна кад пасивна опозиција томе новом стању — увек са притајеном