Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

24 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

извођење намере Народне Скупштине, али која није умањила и њен критичан положај. Сваког часа је она могла бити жртва војничких бајонета, и што то није било, има се приписати неодлучности оних који су још имали сву власт у рукама.

Носилац те самоникле енергије, био је тада и један нови политички фактор. То је била Народна Либерална Странка. Није дакле само од потчињеног, чисто партијског значаја, видети и утврдити: који су то људи, у шестој деценију деветнаестога века, махом млади и бујни, што беху носиоци новога правца и нових идеја 2

Величина разних догађаја, који се уписују у заслугу тим људима и њиховом добу истиче потребу једне историјске анализе прошлости, од које нас дели већ више од пола столећа. Пустићемо претходно једнога савременика и сатрудника тога доба. Ево како су се развијале нове идеје, којима су били носиоци и нови људи:

„Млада интелигенција Књежевине поврвела је преко Саве у Карловце, где је узела живог учешћа у догађајима, који су се извршили најпре 1 и Змаја (1848) у Спону оживљенога Војводства Српског, а доцније и на бојним пољима његовим. А кад се о Петровудну састала у Крагујевцу Народна Скупштина, млади Срби, понајвише из редова оних, који се нађоше у Карловцима при успостављењу Војводства и Патријаршије, бише тумачи и писци жеља, које народни посланици поднесоше влади српској“.

Но ово су биле само прве варнице, које нису могле букнути у пламен. Обазрива влада од 1848, умела је сачувати Народну Скупштину да се не запали новим идејама — просто тиме, што је Петровску Нар. Скупштину распустила, а другу од тада иза пуних даљих десет година није више ни сазивала, а Крагујевац је благовремено очистила од нових младих апостола слободе и рефорама. Писац горњих наведених врста, пошто је изнео и интересантне слике саветовања о реформама у Београдском Читалишту — гнезду интелигенције из 1848 године — и о захтевима интелигенције, управљених влади и ове одговоре на то — умесно вели даље:

„Требало је још дуго и много радити на томе послу, па да се и у нас осети потреба оних идеја, које су тада Запад покретале. Па и после десет година, кад они у великом унутрашњем покрету Србије нађоше у неколико свога израза, беху напрегнуте и ограничене на врло мали круг људи, који су тек у томе периоду времена и саспели“.

Тако описује, на првим листовима своје Књиге 1. „Спољашњих одношаја Србије новијега времена“, то знаменито доба сам Јован Ристић, Лицејац од 1848, који је кубуром поздравио у Карловцима, на мајској скупштини исте 1848 године, проглас српског Војводства и Патријаршије, и који се са друговима борио за одржање тога Војводства, по пољима Срема, Бачке и Баната. Јован Ристић, син Шумадије, који је такође један од оних, што су лично исте 1848, уносили нове идеје у посланике Петровске Скупштине у Крагујевцу, месту рођења његова.

После скоро пуних педесет година, а на име на Збору Либералне Странке, држаном 14. априла 1896. у Крагујевцу, лебделе су

СБ