Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

28 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

шире културе, била је, доиста, догађај од велике важности. „Отачаствена интелигенција“ имала је свој кадар и то релативно велики.

„Крајем Карађорђевићеве владе — вели Слободан Јовановић у својим „Уставобранитељима“ (стр. 60) — могло је бити најмање две стотине људи, који су прошли кроз факултете овде или на страни: у тако малој земљи, као што је Србија, две стотине људи чинило је једну групу с којом се морало рачунати“.

Сви су ови млади људи ушли у државну службу и постепено заузимали положаје, који су, према ондашњем схватању да сваки мора поћи „с почетка“, били почетнички. Али ови представници домаће интелигенције почели су одмењивати своје претходнике страног порекла, који су својим вечитим претенсијама, које нису за многе од њих стајале у сразмери према спреми, постали у више прилика камен спотицања, тако. да се зна, да је и сам неписмени Вучић, у једно време био приредио праву хајку на „Ннемачкаре“! и „карличаре“, како су онда у срдитости кадкад називали оне, што су дошли из Аустрије и прешли у Србију на чамцу (у карлици!).

Није више требало дуго чекати. па да се осети дејство нових сила. Млада домородачка интелигенција ускоро се јавља и као покретач и носилац нових чисто политичких идеја, којима се уједно потенцира настали преображај патријархалне Србије у Србију модерну.

Представници младе интелигенције убрво су се оријентисали у политичком хаосу, какав је увелико био настао; а ондашњи великаши радо су се трудили да их придобију за се. Мудри И. Гарашанин успео је доиста имати у близини двојицу најистакнутијих међу њима: Јевр. Грујића и Јов. Ристића, првог у Савету, другог у свом Министарству.

Тиме се објашњава да су их трпели и онда, када им и нису били угодни својим интерпелацијама и мишљењима. И што је од пресудног значаја, сва та нова интелигенција стаје прилично на снагу, када се унутрашњи политички хаос приближује своме расплету.

Но тај се расплет није могао извести снагама, које су у Двору, у Савету, у Министарствима, по канцеларијама, а по мало и у ограниченој штампи биле у сукобу. Ваљало је у борбу увести нов елеменат, који ће несумњиво довести до победе ону страну, уз коју буде буде стао. Тај нови елеменат била је Народна Скупштина, која већ десет година (од последње „Петровске“ 1848) није сазивана. Да се Скупштина сазове морало се радити и систематски и опрезно; јер за то није бела довољна добра воља владе, већи пристанак Порте. Ко год се надао каквом губитку од Скупштине,

1 За време Кочине крајине, у доба оба устанка, и кад год се говорило о Аустрији, која се са Србијом граничила на Сави и Дунаву, при бегству народа у те крајеве, увек би се казало место „Аустрија“, Немачка. Отуда и за Србе школоване у оно доба назив „немачкари“, како их и сам Вук у својим писмима назива, како се и у другим савременим списима налази,