Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

366 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

обзнанио своме драгом народу, да је одбрана оне свете ствари, за коју смо ми прошле године морали прибећи оружју, прешла у јаче руке“. За тим прокламација прелази на повреде Протокола о миру од 16. фебруара 1877. од турске стране.

Напомињући даље, да и „ако велика и храбра војска руска може и без нашега суделовања да увенча успехом ону свету ствар, коју је Цар Александар узео под своју моћну заштиту“, Прокламација додаје, да нас ипак „ништа на свету не може ослободити од дужности коју Српска Народ има да изврши као члан Хришћанских народа на Истоку, и коју Србија има да испуни и према себи и према племену свиме“. На завршетку ове опширно изведене прокламације, која обухвата све нужне моменте, Кнез се обраћа нароцу овим рачма:

„Срби! И ми устајамо данас на оружје за свету народну и хришћанску ствар. За то напред, јунаци, уз победоносне заставе Цара Ослободиоца, с вером у Бога, свемоћнога заштитника правде, и у име ослобођења своје подјармљене браће у име Независности наше драге Отаџбине Србије!“

У последњим речима прокламације исказан је циљ рата, тежња и циљ српске политике: ослобођење своје подјармљене браће и независност Србије. Прокламација ова од !. децембра 1877. разликује се од прокламације од 18. јуна 1876., кад је објављен први рат. Док српска дипломација, улазећи 1876. с оружјем у Турску, није хтела из појмљивих разлога да сруши за собом све мостове, дотле се сад јасно и отворено истиче чист народни програм: Ослобођење-и_ уједињење Српства и Независност Србије.

Све су наде целога народа и његових вођа понова поверене_ срећи оружја.

Ми се не можемо овде упуштати подробно у зимске ратне операције наше војске. За то упућујемо на стручна војничка и савремена историјска дела.

Војничке операције наше војске биле су за први мах управљене нарочито на југо-исток у изворне пределе Горњег Тимока и Нишаве и на југ, у правцу Старе Србије, класичне земље српске прошлости. И ако је војска и у овом рату избачена и на Дрину, све до Јавора и Копаоника, ипак је једно вето Аустро-Угарске учинило немогућим операције на страни преко Дрине.

Ми ћемо овде навести главне моменте овог рата, од 2. децембра 1877. до 22. јануара 1878. год.

Моравски корпус кренуо је Нишу, као најважнијој ми уз то утврђеној тачци. Главна утврђења на Винику и Горици била су и главне нападне тачке; јер је сам град и варош Ниш у долини на Нишави.

Шумадијски и Тимочки корпуси, упућени истоку, од 5. до 23. дек. заузму редом: Кулу и Св. Николу (кланац) где се сретну са Русима; а за тим, после боја на Нишору и Будимделу, Пирот (16. дец.) и Белу Паланку. Идући даље на Исток, Срби узму Цариброд, Драгоман и даље све до Трна и Брезника, и код Сливнице