Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

ДРУГИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 377

са Црном Гором остане усамљена у борби са Турском“. „После тих догађаја, који су имали великог утицаја на судбину нашега народа, очевидно је било, да народи, сами по себи, нису могли доћи до стварног савеза политичког, и ако су ти савези постојали на хартији“. „Остала је дакле мисао, да се дочека савез са каквом великом силом, а томг имали смо узрока да се заиста надамо. Великодушни цар руски прихватио је ону ствар, коју је српски народ отпочео, али коме средства нису допуштала, да је изврши у неравној борби са великом једном царевином“. |

Даље се додирују догађаји који су следовали, пут Кнежев у Плојешће и царева жеља, да Србија уђе у рат, у који је и ушла. „Да Србија није прихватила ову прнлику, она би изгубила плодове свију својих жртава. То је тако извесно, да ни најмањој сумњи не подлежни. О томе ја, вели Ристић, нисам ни пре Конгреса берлинског сужњао, а том приликом моје је уверења нашло новог потгкрепљења“.

Долазећи на тежње српске на запад, преко Дрине, министар констатује на тој страни вето аустро-угарско. „Пре, него што ће Србија по други пут заратити, нама је препоручено било од стране Русије, да ништа не предузимамо на Дрини, да пе би смо изазвали Аустрију; јер и царско-руска влада полагаше много на то, да

устрвја остане неутрална“. М сама Аустрија, питана од наше стране, најавила је да „сфера њених интереса“ допире до Дрине и Лима. „Прешавши дакле Дрину н Лим, додиркули би смо њене интересе и сукобили би се са њеном војском“.

Ту смо уздржљивост морали задржати и при склапању Санстефанског мира. И ако су нам границе тада прошириване до Новог Пазара, то је било „са искључењем Новог Пазара“.

Министар додирује мучне преговоре с Русима око првог постављања границе српско-бугарске, која је првобитно имала ићи од Вучитрна на Голак, па испод Лесковца, низ Мораву „а Ниш да се придружи Бугарској, као и сви остали крајеви, који лежаху изван обележене пруге, ма да беху сведоци наших победа, а њихови становници наша једнокрвна браћа, као што су: Врања, Пирот и Трн“. Додирује даље попуштање с руске стране, после обезбеђења Ниша за Србију. „Но границе око Ниша јако су се мењале за време преговора. Хтело се најпре одмах иза зидова градских стати (т. |. код села Малче, које је недалеко од Ниша); а најпосле обухвати се и Бела Паланка у нову границу Србије. Такво стање ствари донео нам је Светостефански мир, и разуме се, да нас он није могао задовољити“ — вели Ристић.

И Критичност овог момента, који је граничио на разлом изЊеђу две словенске земље, Србије и Русије, као пи пуно такта и мудро држање са српске стране, министар обележава овим речма: „Влада је сматрала за своју дужност, да своме незадовољству не даје јавнога израза. Одношаји су са Русијом одржани вазда у духу пријатељском; и ако смем рећи, што тада нисмо имали слободне штампе, нисмо много изгубили, јер би кроз штампу незаДовољство продрло у јавност, а ова би морала имати дејства на