Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

ПРЕДГОВОР 9

као варљив и други онда схваћени факт: да је и абдицирани Краљ Милан тим чином ишчезао са политичке позорнице у Србији. И при свима даљим његовим отказима, који су кулминирали чак иу напуштању свога српског држављанства, сем прохтева, које је бивши Краљ и за време Намесништва показивао у чежњи за влашћу „било у једној било у другој форми“ и у свему осталом, чиме је Краљ Милан испољавао своју несталност и немир, који није био без рефлекса на унутрашњу политику земље, — већ сам чин од „Првог Априла“, као што ће се даље на листовима ове Књиге Ш, Ближе моћи видети, показао је не само блискост Краљева Оца томе догађају, већ је открио и његову иницијативу за то опасно дело.

После даљах само девет месеци, Краљ Милан, прелазећи и преко својих ранијих „декларација“, преко донесених закона и своје јавно и свечано дате часне „Краљевске“ речи, изненада је бануо у Београд (9. јануара 1894). Његов је долазак пропраћен падом прве Александрове владе (радикалне), да у току само три месеца следују и још две промене на влади. Краљ (Отац седи од тада уз колено Краља Сина као први његов саветодавац и у новом државном удару: обарању Устава од 1888, онога Устава, који је Краљ Отац онако свечано дао, а на који је и Краљ Син исто тако свечано и своју краљевску заклетву положио, да ће га чувати и по њему управљати државом. Изгледаше да свака дотадашња политичка тековина и нада, иде у суноврат.

Од тада, па све до половине године 1900. бивши Краљ је истакнута и видна политичка чињеница у Србији. И ако од времена на време физички одсутан из Београда, он је ипак духовно присутан свима даљим догађајима, заузевши, почетком друге половине владе Краља Александра (крајем 1897 године) положај Команданта активне војске (што ће бити предмет Књ. ТУ, овога дела), Краљ Милен тако инспирише и куражи својега сина Краља Александра на нове преломе и промене, којима се више ни крај није могао догледати. Место једнога рушилачког талента кроз неких скоро седам година, имала је Србија два.

Тек око половине 1900 године, — која је неочекизаном женидбом Краља Александра, тако судбоносном и за Оца и за Сина и Краља Милана доиста нестаје са политичке позорнице у Србији, да се после само шест месеци смрћу коначно смири овај чудни и необични човек, пошто је и он примио последњи болни удари доживео страшно разочарење — овога пута од својега јединца сина, коме је пре времена метуо краљевску круну на главу, уступио престо, и за кога се, све до овог разочарења, не може рећи да га није очински волео.

Судбииа, доиста трагична! Но ти завршни догађаји следују даље у Књизи [У. овога дела; али се — заједно са зачетим тајним симпатијама младога Краља према једној удовици — почињу развијати у добу, којим се бави ова Књига И. као што ће читаоци све то опширно и документарко имати да нађу на њеним следећим листовима.