Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

14 2 ИЕ ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Краљевског Намесништва изврши пре Главног Збора партијског, који је заказан на дан 23. овог мес. Сва је прилика, да ту лежи прави узрок нестрпљењу. Али потреба партијска, није потреба земаљска; интереси земаљски не могу се потчинити потребама никоје партије“.

Закључак чланка гласи:

„У стању растројства, које влада у Радикалној Странци, нико није имао права тражити да то растројство лечи на рачун земље. Краљевско Намесништво дакле морало је примити оставку кабинета. Али оно то није учинило са смером да оно само реши велика питања, која су изашла на дневни ред, но да апелује на народ, да их он новим изборима реши“.

Погођени предњим алузијама о личним побудама, које су пресудиле подношај оставке радикалне владе, чланови њени, морали су похитати са одговором или боље рећи правдањем. То су учинили у чланку „Мало Објашњења“ одмах сутра дан, у бр. 174 „Одјека“ од 12 августа: „Ми морамо најодсудније и са гнушањем вели се ту: одбити од себе подло потварање либералног органа, да се радикална влада руководила, дајући своју оставку, себичним личним интересима појединих министара или партијским маневрима сићушне природе“.

Толико у погледу непосредне прошлости, о којој смо са предњих страна довољно обавештени, да знамо тачно све ближе и даље, као и казане и јавно неказане мотиве овој у многом погледу значајној промени. Можемо а рпоп, но не мање сигурно тврдити: да радикални разлози изнесени о узроцима ове промене, нису могли наћи одобравање у Радикалној Странци. Она је исувише ризиковала и сувише изгубила овом променом; и то зашто» За теоријске разлоге о „ванредној“ и „редовној“ Скупштини и за суптилне 00зире који потичу из — у осталом оба уставно еквивалентна ороја „два“ или „три“ Намесника. Ако ту није био неки дубљи рачун, којим се смерало на какву полугу, да се, кроз трећег непознатог Намесника, учини прекрет у целокупном стању или ако није стајао по среди какав, свакојако површан партијски рачун, онда су сви изнесени разлози са радикалне стране и шупљи и безначајни. Кад су Краљевски Намесници бранили стабилност Намесништва и солидарност Намесништва и тражили да је и по избору трећег Намесника очувају, онда то се даје разумети и мора им се са вишег државног гледишта потпуно одобрити. Чак су они били и скромни и обазриви у својим основаним разлозима, штедећи осетљивост министара и неминистара — кандидата за трећег Намесника. Али кад радикална влада са календарском скрупулозношћу хоће да бира тога Намесника баш у августу, а не у новембру, онда је то или каприц или се тиме прикривало нешто много дубље. Али то није могло импоновати ни оном најпростијем радикалу, ни оправдати доиста неразумљиви корак владин, да и за такве поставке везује свој опстанак.

Али с тога баш сад се и морала правити у толико више из