Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

164 жив. ЖИВАНОВИЋ

У не мање мучном положају налазили су се и сами Краљевски Намесници. У то време, у фебруару, и они су с предумишљајем обасипани телеграфским тужбама и жалбама од стране радикала, за све могуће сметње, на које су они за своје кретање наилазили. Управљање тих жалаба Намесништву било је из чисто тактичких разлога, да се рад владе и њених органа у што ружнијој светлости изнесе. Радикали нису пропуштали да и нарочите депутације одашиљу Намесништву, које је ово, у почетку примало, жалбе саслушало, па их као и оне писмене упубивало влади на увиђај.

Али до Намесништва су морали допирати и са свим други гласови, који су га у бригу бацали и гонили да буде на опрезу од сваког изненађења. Ми нисмо били лично посвећени у све те перипетије, да би их овде могли навести; али ћемо за то ипак навести једав случај, који је за то од важности, што баца јасну светлост на стање ствари, какво је око било непосредно пред изборе. — 11. фебруара пре подне први Намесник поручи писцу да му дође'. Отишав тамо око подне, писац буде одмах примљен у канцеларији Намесништва (која је била на горњем боју у соби до сале на левој страни од балкона, гледећи са улице, у доцније порушеној згради Мин. Иностр. Дела до старог негд. двора, која је као и тај двор доцније срушена, да учини место „новом“ двору, на углу „Добрињске улице“). Ушав тамо, писац затекне на разлазу мини“ старску седницу. Још је седео на свом месту предс. министарства Авакумовућ, коме је Ристић говорио: „Нека се само сврши повољно овај посао (избори) и ви ћете се уверити колико сам ја погодан човек за послове,“ из чега се могло закључити, да је први Намесник мало пре тога морао бити можда непогодан за кога од г-г. министара, и ово је била само утеха за будућност. Кад су мивистри отишли, и пошто је писцу речено да седне на једно место до Намесника Белимарковића, почеће први Намесник: „Ти видиш како су озбиљне прклике и како све ово иде. По извештајима

1 Писамце Ристићево било је необично лаконски састављено и гласило је: „Г. Живане, молим те сврати код мене пре 1 сахат, кад стигнеш. Ти знаш где сам ја у које време, Твој Јов. Ристић, 11.-2. 893.“ До 1 сат Намесници су обично били у канцеларији својој, каравно у то време требало је, дакле, тамо ићи. То је било писцу прво и једино идење у ту канцеларију, и ако је се иначе он са Ристићем скоро сваки дан виђао, шетао, говорио. Не много чешће одлазио је и у министарске канцеларије, у по неке и никако, и ако су тамо били његови другови. Некако му је увек незгодно било вилети пуна предсобља чекалаца, пријатеља или молилаца, позваних или који су сами дошли и читаве сате и дане џоњају, док по неки министар седи са неким својим пријатељем или пријатељима, пуши, Баска или води какве треће бриге. То необијање прагова министарских схваћено је и као недовољан знак пажње према господи министрима, док је међутим то био ивраз пишчева васпитања и бев сумње исправних погледа на рад и дужност министарску, у које на последње место могу доћи већања и ћаскања са личним пријатељима, па и тад не за службеним столом, где кад-кад стоје читаве планине „непотписаних акта“.

То је све, и код Напредњака и Радикала као и Либерала, значило само савремену деградацију високога позива министарског, која је ишла упоредо са. раввићем партијских владавина.