Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

166 ЖИВ. ЖИВАНОВЕЋ

куд који, у колико нису и они испребијани, тако да су неки доцније и помрли од повреда. Среског начелника опколе и попрете му злоставом, тако да се и он и присутни срески писар Љуб. Нешковић једва склоне у неки ћумез, заједно с пандурима, Ту их затворе, а кад су се чиновници склањали испред насиља, избачен је и један метак за њима, а траг од куршума остао је на вратима. Тако затвореном и опкољеном среском начелнику стави се ултимат: или да одмах ту изда писмено да сва досадашња изборна радња не вреди, а нарочито да противу нападача неће ништа предузимати, или нек зна, да је народ решио да се хапсана 32пали, у којој ће сви погорети. Срески начелник им кроз затворена врата објасни да је то што раде опасно, противзаконо и позвао их да се разиђу и њега пусте са осталима на слободу. Одговор руље на тај позив био је: доношење неколико бремена сламе, да се хапсана упали, док су други почели откривати хапсану, е да би се жива капетана дочепали. Један метак из хапсане у правцу крова уплаши и једне и друге те стукну, али опсаду не дигну, нити капетана, писара, и пандуре пусте. У тим разговорима и преговорима провело се до 3 часа по подне.

Међутим док се цео тај окршај вршио, један од сељака, либерал, дочепа коња, ако не баш капетанова, и у трку слети у Чачак и јави окружном начелнику шта бива у Зеокама у општини тијањској, и да су тамо чиновници опкољени и у опасности да изгину. То је тај сељак учинио по својој здравој увиђавности и томе се много има захвалити за то, што је овај отворен бунт прекинут. Убрзаним маршем крене се војска у Драгачево. Кад је изашла на Јелицу и упутила се Зеокама, војска је хитала, а труба је свирала. Чувши звуке трубе, сви ови освајачи суднице отрезне се и брзо схвате ситуацију и нагну у бегство са предводником заједно. Чета војника, под командом поручника Живка Ђорђевића, чим стигне судници ослободи позатваране представнике влести. Узгстопце је стигао и окружни качелник и ту нађу сву убојну спрему нападача, и како је који могао бити ухваћен, стављени су у притвор, над којима је нарочити судија, Илија Филиповић, отпочео редовно ислеђење.'

То је дакле била узбуна из отштине тијањске, која је уједно

1 Ова несрећна ствар једва је, после три године, окончана пресудом Чачанског Првостепеног Суда, који је својим решењем од 2. марта 1896. г. бр. 4547, главне предводнике (њих тројицу) казнио са по 6 месеци затвора, неке (њих петорицу) са по 2 месеца, а неке (њих двојицу) са по 20 дана, уз плаћање трошкова. Истим решењем срески начелник Ник. Јовановић и писар Љуб. Нецковић упућени су на „особену грађанску парницу противу оптужених ва тражење вакнаде за лишење слободе и претрпљени страх“. Наравно, ово је била најмања мера (у осталом општом амнестијом у априлу т. г. такође суспенцована) но која је стајала до навора суда и судија, који, можла, нису „ни могли“ да строжије осуде људе, који су се, и ако на овако драстичан начен, борили за слободе и своја права, и у име „народа“ држали неку врсту линча над тим противницима и представницима власти. Ранко Тајсић, интелектуални узроковач свега овога, умео је остати мудро у присенку и заклону очекујући посланички мандат.

.Ј