Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

20 жив. ЖИВАНОВИЋ

Либ. Странци, били су унапред обележени положајем свакога од њих. У свом опроштајном писму — упућеном „члановима нар. Либералне Странке“ — које је на збору либералном 5. марта прочитано, Ристић је тај свој пут несумњиво, колико лепим и пробраним изразима, ближе одредио. То писмо у целини гласи:

Драга Браћо, Данашњи ваш скуп пружа ми угодну прилику, да на привременом растанку с вама, дам израза осећањима, која гајим према оном колу патриота, у чијој сам средини оседео, стојећи са вама вазда чврсто и непоколебиво у служби престолу и отаџбини.

Историјски развој догађаја у нашој младој држави хтео је да ја, по други пут у своме подужем јавном животу, заузмем положај, који ме из ваших редова изводи на оно поље јавних задатака, које искључује сваку могућност предубеђења.

Ну, и ако се са променом положаја ја морам лишити задовољства да с вама заједно стојим под заставом Либералне Странке, ништа нас не може раздвојити у вечним начелима напретка, у племенитим осећајима љубави према драгој отаџбини, у осећајима верности и оданости према народној династија, којима се нар. либ. странка вазда руководила.

На том путу ми ћемо се, као и до сада, вазда сусрести са оним међусобним поштовањем, које међу нама није никад престајало.

Ја ћу, драга браћо, кроз остатак својих дана сачувати благодарну успомену на оно поверење, којим сте ме ви обасипали кроз читаве десетине година, снажећи ме њиме и храбрећи у тешким данима, кроз које смо заједно пролазили.

А данас, кад у Србији, благодарећи увиђавности и патриотизму Краља Милана, почиње ново доба уставности и напретка, ми ћемо се сви без разлике праваца, предати са пожртвовањем својим новим задатцима, који од нас ишту међусобну штедњу, хладно оцењивање свачијих дела и поштовање свачијих убеђења. То је најбољи пут, да сваки од нас учини своје, те да што пре ухвати корена онај нови правни поредак, који је заснован 22. децембра прошле и 22. фебруара ове године.

Ја нити имам намере, ни права, да предрасуђујем одлуке вашега скупа, али сам уверен, да ћете ми допустити, да могу пред вама, и заједно са вама громко узвикнути: Живео млади Краљ Србије Александер !.

Живела Србија!

5. марта, 1889. год. ~ _ Јов. Ристић у Београду.

Јов. Ристић назива у овом писму свој растанак с пријатељима „привременим“, али за онолико за колико ће трајати, он је дефинитиван, Оваква лојална изјава требала је сасвим оправдано учинити излишним покушај, који се јавио у облику предлога који је поднео један члан: „да је сад на реду, и управ потреба, да нашој Странци изберемо Председника за главни одбор,“ нагласивши : да тај предлог „није само мој, него и предлог већине другова, који су овде око мене“.