Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

- НОБЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ “ 985

нису с њиме солидарне огласиле; дотле опет ризично је било, и за једну и за другу, упустити положај, и унапред се огласити. за немоћна и беспомоћна на спрам догађаја и тока ствари, који све више, и против њихове воље, постаје „редован“ и сматра се, с тога, за правилан, при свем свом неправилном пореклу. Међутим било је јасно, да Радикали и Либерали заједно располажу са неодољивим бројем бирача, на спрам оних, на које је влада могла рачунати, или помоћу свога апарата истерати. |

Доиста, положај није био лак. Шта би у тим приликама било природније но да обе опозиционе Странке ступе у ближи споразум и донесу заједничко решење, било у једном или другом смислу = Место тога, и радикални и либерални главни одбор оперисао је сваки за се; и што је најинтересантније, оба у два супротна правца: прво за, по том против учешћа у изборима. Но, као што ћемо сад видети: Радикали су се у овом критичном моменту потпунце поводили по Либералима. Кад су се ови с почетка били решили да пођу на изборе, то су учинили и радикали; а кад су Либерали, у“ последњем моменту, стукнули, то су учинили и Радикали. Изгледаше, да док је код Либерала била колебљивост, дотле је код. Радикала било потпуно одсуство самоопредељења. Према томе је и акција и једне и друге стране била врло сметена. Свака је страна, с погледом на слабост Напредњака, рачунала и на неки успех, а нарочито Радикали, који би их опет успех довео у незгоду. Јер, на случај да добију већину, ваљало би или да се огласе против. створеног стања, а то би им било квалификовано толико колико“ отворен бунт, са свима последицама, у које Радикали после несреће од 1883. више нису били вољни упадати; или би им са већином ваљало прихватити државни удар и његове последице, заједно с-

Краљем Миланом унутра; а за то су се Радикали и сувише истрчали и било их је зазор од себе самих и од света. Већ и само учешће

у изборима, као што рекосмо, значаше признање државног удара.. Либерали, који имају за собом „први април“ и своје патње, нису били одушевљени каквим новим успесима радикалним, као што нису зажалили ни са њиховога посртаја и пада у прошлој години. Сами пак могли су рачунати на успех, који је могао бити релативан, без изгледа да ће постати господари ситуације, ма и под. „старим Уставом“; а и њих би и тај релативни успех довео у незгоду, да се оглашавају или као противници или као прихватачи новог стања створеног државчим ударом, а то је била реакција. Недовољно решени, да се узвисе са самог почетка до какве одсудне начелне одлуке, тако су се, најпосле, и Либерали и Радикали приволели практичним разлозима, а ови су пресуђивали у корист“ изборне акције. Прво су за исту били решени Либерали, а, угледајући се на њих, и Радикали.

Вредно је извети и момент-фотографије дотичних расположења код обе странке, како су се она огледала у оба органа њихова: „Српској Застави“ с једне и „Одјеку“ с друге стране.

„Постоји извесна кобна решеност, да се пошто пото сломије: