Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 25

После помиловања Ник. Пашића, и његова доласка у Србију, следовало је 7. априла т. г. друго, којим се наређује да се разне категорије затечених криваца ослободе: „Сви они, који су за дело припреме издајничког предузећа, означених у 5 90 казненог закона, у години 1886 осуђени или под суд стављени и још под судом стоје, било да су у притвору, било да се у бегству налазе“. Овај акт помиловања односи се на неке Пироћане, суђене, под суд стављене или побегле, после српско-бугарског рата, којима је 1886 судио нарочито организовани „преки суд“. У колико је овим чином коначно скинут с дневног реда и предат забораву један немио догађај, везан за једну државну и народну несрећу, у толико је и сам овај чин бко потребан. А ако је радикална влада овом приликом имала да избави и по неког свог пријатеља, то је била уједно и узгредна корист саме странке, која је у Пироту била тада доиста јака.

Но намесничке и владине енергије требало је нарочито на другој страни.

Материјални притисак странаца био је осетан у земљи и пресудно је утицао на државне финансије. Нису то били само спољни дугови, који су притискивали Србију, и који су до абдикације сумарно износили: 311,778.000 динара, и ако је од те суме стварно примљено само: 220,645.442 динара.

Странци су били у самој земљи, и држали, поред монопола соли- и српску „државну“ железницу у својим рукама. Пошто су је саградили како су већ они могли, заштићени највишом протекцијом, они су њоме и управљали још од њена отварања (1884) и вршили експлоатацију управљајући се чисто и једино користима својега друштва и својег предузећа.

“Што год је железница дуже радила све је се више уткивала у целокупни живот народни, нарочито привредни, и постала је моћна артерија његова. Још пре абдикације били су давно готови и сви краци и везе са Турском и Бугарском. Тако је српска државна железница добила пун међународни значај, директном везом Запада са Истоком.

И цео тај апарат био је у туђим рукама; њиме је управљано са гледишта спекулативног, које се у многоме разилазило са гледиштем и интересима државним, чијим се именом железница и звала.

Тако су се странци повлађивањем претходних влада, уз потпору Краља Милана угњездили као нека држава у држави, и, сигурни с моћне потпоре, коју су они себи још са самог почетка умели „стећи“ и очувати, кретали су се без особите контроле, а још мање зазора. Али су једном и они наишли на један необичан отпор.

1 Димитрије Стојановић био је још од 1880 године инспектор жељевничког оделења при Министарству грађевина. Године 1884 имало се уз дефинитивни уговор о експлоатацији решити питање о тарифи транзита наших железница. Влада је била из Напредне Странке са М. Гарашанином на челу.

Д. Стојановић, који је и основао железничко оделење био је, срећом непре-