Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

НННЕННС Мини = (с ош - | из ји.

НОВЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ 287.

наметну нове тешке египатске окове,-да таква скупштина има карактер представника народнога.

„С тога дакле чисто практичнога разлога, Радикална Странка решава се да уђе у изборну борбу и покуша спасти Србију од једне велике беде и несреће, у коју је владавина од 9. маја хоће да увуче, из чистог нагона свога самоодржања под познатом девизом аргез пои5 је аејцсе — после нас нека буде што хоће, па и потоп“.

После даља три дана, у бр. 57. „Одјека“. 14. марта, Радикали налазе за нужно, да у особном чланку: „За што улазимо, у акцијуг“ допуне објасњење своје одлуке:

„Много узрока има, који су покренули Радикалну Странку, да ступи у изборну борбу, али је најважнији онај, који потиче из свете дужности, да се отаџбини принесе на жртву све што би јој помогло, да се спасе од пропасти, којој је воде несрећни синови наши...

„Пасивна политика, која је усвојена одмах после преврата од 9. јануара имала је и свога оправдања и својих добрих последица; али та пасивна политика морала је једног дана престати, ако партија није решена била, да се окане у опште сваке даље активне политике“.

Овим чланцима следовала је, разуме се, акција, какву су већ Радикали могли да развију. Либерали нису ни мало мање били активни. Све је ишло живо и озбиљно. Радикали и либерали важили су као опозиција, док су Напредњаци уживали потпуну потпору владину. На њихову већину и смерала је влада, јер друге није ни могла имати, а Напредњаци у већини у Скупштини нису били никаква пријатност за опозицију. Неуспех Напредњака, неуспех је и владе.

„Напредњаци су и сада они исти — писаше „Срп. Застава“ бр. 31. од 14. марта а у чланку: „Пред кандидацију посланика“ који су били у славно доба двогласаца и безгласаца. С тога препоручујемо пријатељима, да се не даду изненадити, Избори и онако не бивају сваки дан, а овакви избори још мање. Већина ма и највећим безакоњем изабрана, као н. пр. 1886. после Сливнице, сама себе оправдава и руши опозицију. Не подсећамо на ово што је то добро, но што је после у последицама непроменљиво. Колико је важан број, који укупна опозиција избаци, толико је важан и квалитет —- ваљаност оних, који буду изабрани. Шушумиге не требају ником!“ Чланком „Пред кандидацију“ коме је аутор био писац 0. д. смерало се на то: да се опозицији изнесе сва опасност од неуспеха и да она бира што бољега има у својим редовима, јер се ваљало понети са владом, која, после свега што је било прошле године, са Краљевима заједно, нема другог излаза но да продре, па пошто по то.

Према томе тешком положају своме, влада — у коју је 20. марта на место Мике Ђорђевића за мин. правде дошао Ђока Стефановић — и поступала је. Како се по Уставу 1869, нису посланици бирали непосредно по срезовима, но преко повереника, то