Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

"814 _ ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

влада, и ако је влади Новаковићевој Краљ, пре ових путовања, о дану свога рођења (2. авг. 0. г.), одговарајући Министрима на честитку, демонстративно, преко Председника одговорио из Смедерева: „МИ овом приликом уверавам их о моме потлуном поверењу“, које је, не једном, било најсумњивије, када је исказивано најнаглашеније,.... У Бечу је Краљ био 9. новем. одсео у хотелу, и после уобичајених измењених посета и свечаног обеда, отпутовао је Краљ у Рим, где је стигао 13. новембра. Дочек у Риму био је веома свечан и пун промена. Краљ Умберто лепо је примио српског краља, у чијој је земљи и престоници знатно раније био син његов и наследник Виктор Емануело П. будући зет кнеза црногорског. Из Рима је Краљ Александар отишао у Неапољ и отуда у повратку посетив Флоренцију и Венецију, 30. новем. стигао је Краљ опет у Беч. Ту је остао опет неколико дана, и у једном телеграму вели се како је „посетио разне радње“,

Но у Бечу је извршен други сусрет и састанак, важнији за наше домаће прилике, од похода дворова савојског и хабсбуршког. То је био састанак Краља Александра са својим оцем бив. Краљем Миланом, коме је Краљ Александар изашао (2. дец.) на сусрет до Линца. Краљ Милан је долазио из Париза, пошто је пре тога већ био у Бечу и посетио грофа Голухофског министра спољ. послова. У Беч су оба Краља стигли 4. дец. и два дана остали у аустријској престоници, у којој се Краљ Милан осећао као код своје куће. Доцније је Краљ Милан, како се тврдило, у интересу своје личне сигурности, стално прешао из Париза у Беч. Одатле је могао боље пратити и ток догађаја у Србији — којима је он, после годину и по одсуства (од априла 1895), како изгледаше, опет поклонио сву своју пажњу.

А то је значило, да је у глави бившега Краља сазрео понова неки план. Догађаји, који ће ускоро и наступити, то ће и потврдити.

Но пре, но што пређемо на расматрање тих догађаја, нужно је да прегледамо и положаје, који су крајем 1896 заузимале друге две странке: Либерална и Радикална. Као што знамо, преврат ол „првог априла“ 1893 бацио је у страну Либералну, а обрт извршен у јануару 1894 потиснуо је и Радикалну Странку. Од тога времена па до краја 1896 извесни процеси консолидовања извршени су у обе те Странке. Од значаја је прегледати тај процес, и видети фазе, кроз које су и Либерална и Радикална Странка, свака за се и обе заједно, за то време прошле.

С рада есве ране ти