Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

ЈОВ. РИСТИЋ ПОНОВА НА ЧЕЛУ ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ

|

Манифестације и прокламовање Ристића на Збору 3. сеп. 1895. — Још од „првог априла“ 1893 по општем слому целокупнога стања, које је оличено било у Намесништву, Влади и Скупштини из Либералне Странке, и пошто се Странка мало повратила од великога пада, осећала се празнина у Либер. Странци, што у својој средини није видела многогодишњег вођу свога Јов. Ристића. Од уласка у Намесништво (1889) Ристић по неутралном положају своме, као вршилац краљевске власти, не могаше утицати на послове странкине. Он је се познатим писмом од 95. марта 1889 упућеном Либералима на збор сакупљеним у Београду тога дана и формално опростио са својим пријатељима, назвавши свој растанак „привременим“. Али је та привременост трајала двогубо више, но што се мислило. После „првог априла“ Ристић је био гледалац догађаја, како у држави, тако и у Странци. Он није хтео ништа предузимати да се врати на своје старо место, на чело Странке. То би било у супротности са његовим личним поносом, да сам за се агитује. Али то није умањавало његове симпатије према Странци, с којом јену којој је оседео, као што ни у Странци није престала тежња да

"старога вођу понова види на челу своме. Његов дом био је увек

многобројно посећиван од Либерала из целе земље. Знамо, како је осујећен покрет у том правцу, који се јавио пред Главни Збор, сазван у новембру 1894 који је с тога распуштен и не саставши се 20. новембра у Београду.

За све то време и двор је, као што знамо, отворено или лоше прикривено, радио противу Ристића. Оба Краља, млади од „првог априла“ до доласка старога у јануару 1894, а затим обојица, нису пропустили ни једну прилику, а да не добаце на адресу Ристићеву' по коју крупну, па и погрдну реч. Знамо, како је се Ристић у фебруару 1894 морао и јавно изјаснити противу Краља Милана и његових насртаја. Краљеви су подржавали и у Странци струју, која је вештачки стварана противу повратка Ристићева. Док је Авакумовић био председник Глав. Одбора, провлачила се цела ова кампања како тако; али кад и он по добровољно датој оставци, у марту 1895 иступи из Одбора, обезглав ђеност, која је по том настала у Либер. Странци, није могла дуже остати, Први потпред-