Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

412 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

које је, међутим отишла нарочита депутација са Ст. Новаковићем на челу.! |

О целој свечаности израђен је од стране Одбора детаљан програм, а цео поход био је нека врста државне светковине, као што је све било и о државном трошку, а према објављеном програму. Било је народа из целе Србије, из свега Српства: 80. септембар беше свечан дан у Београду, у Србији, у Српству. У свечаности и пошти указаној земним остатцима Доситеја и Вука, беше нека врста манифестације духовног јединства свега Српства. То је био један леп успех Радикалне Владе, која је доиста много и полагала на што лепше извођење саме свечаности. Један банкет, или боље подушје у вече 30. септембра, код „Коларца“ где се око трпезе виђаху представници српске и хрватске књиге и просвете, беше леп завршетак ове свечаности, која: је цела у припреми и у извођењу описана у нарочитој „Споменици“, којом је Одбор завршио свој задатак.

Краљ не беше у Београду, кад је изведена ова народна свечаност. Он је у то време био у Паризу; а као што смо већ казали: 3. октобра беше с оцем у Бечу на путу за Београд.

МП.

Краљ син и краљ отац долазе. Неочекивана промена. Пади последње радикалне владе. — 7. октобра у јутру Краљ Александар и Краљ Милан, стигоше у Београд. И тога тренутка већ шкрипаху и пуцаху све греде у политичкој целини, створеној једва пре десет месеци, и којој беху носиоци Радикали.

После једва двадесет и четири часа, у јутру 8. октобра, век и у „Одјеку“, полузваничном листу владином, могла се читати ова, по себи кратка, а врло прецизна белешка у „домаћим вестима“:

„Оставка кабинета. После аудијенције, коју су господа мини-

! Писац о. д. одужио се спомену Вука Ст. Караџића са два велика чланка у „Српској Застави“ бр. 114 од 30. септембра т. г. на дан доласка и полагања костију Вукових у гроб. Док је биографију Вукову изнео према оној у Милићевиневом „Поменику“, писац је имао при том и својих самосталних закључака за правац рада Вукова. Један одотих је сматрање пишчево, да Вуков правац има тај психолошки разлог: што је Вук научио читати у двадесетој години, и тако као одрастао момак, узев прву тадашњу књигу у руке, одмах је схватио и осетио контраст између живе речи народне, каква је у души његовој владала и писане речи књижевне, какву је у свима књигама нашао. М тако је Вук одмах стао на страну народнога говора, какав је он у лепом Подрињу говорио. У другом чланку изнесени су „Прилошци за културну историју у Србији“, неки и мање познати, као на пр. Записник Друштва Српске Словесности од маја 1858, у коме се, као и у актима и преписци између Попечитеља просвјешченија и Друштва води борба за стари (од стране министарства) и нови правопис (од стране Друштва). Од значаја је било то, да је „комисија“ одређена да спреми главни одговор, одредила Јована Ристића, о коме Вук говораше Кнезу Михаилу да је „прави гелертер (научењак)“ да тај одговор састави. На састанку Друштва на Видов-дан, 15. јуна 1858 тај је одговор прочитан, и са 17 против 5 гласова, усвојен, да се, без икакве измене, као одговор Друштва Српске Словесности пошаље Попечитељу просвете. На овом историјском састанку био је и — Вук Караџић.

ВИ ВН утро

пина