Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

· упа пеловић БЕОГРАД

ка Се!омге ВЕОДВАВ

Својим драгим родитељима

Стаменији и Маринку "из Живковаца у ср. качерском окр. рудничком у срцу Шумадије у знак своје дубоке захвалности:

Мајци, на њеној нежној љубави и бескрајном жртвовању за срећу свога сина; Оцу, на његовој васпитној патријархалности и самониклој тежњи, да путем школовања“ сина свога поведе бољој будућности,

посвећује Писац,

# Отац пишчев — син Кнеза Живана Стојановића, у оба устанка у Качеру знатна човека — као дечак, у 1827. отпочео се учити првој писмености, у једној воденици (капетана Перише Ракипа) на реци Качеру, код учитеља, како изгледа отмена и врло просвећена бегунца Србина из Аустрије. По скором одласку учитеља, који га је веома пазио, зачета знања самоучки је наставио и усавршио, и био је не само у свом селу, но и у околини, сем свештеника, први боље писмен човек. Међу „Предбројницима“ у знаменитој збирци народних песама, црногорских и српских Вишњићевих из доба првог устанка и „буне на дајије“, која је сређена на Цетињу, и коју је Владика П. П. Његош назвао „Огледало Српско“ и издао 1845., отац пишчев налазисе ту као „Писар примирителног суда општине Живковачке“. По сеоби (око 1857. у Аранђеловац, види се као активан у догађајима и писац је у „Српским Новинама“ 1859. наилазио на његове потписане дописе о савременим приликама овога места, које је те године Кнез Милош походио и ново му име — као и Гор. Милановцу — тада дао. Отац пишчев је имао и приличну књижницу савремених књига, где се могло, од „Алексија божјег човека“ до „Разорења славног града Троје“ и Доситејевих и М. Видаковићевих књига наћи доста и сину његову за читање, на чему је и писац и добио своју прву ширу духовну храну. Од некуда је отац тада научио и. грчки читати, уз некога који је то знао. Као трговац имао је (још у селу) и бојаџијску радњу; и био је у поусловним везама у Београду са онда главним трговцима Ђоком Аћимовићем на Сави и Антонијем Симићем „Ером“ у глав. чаршији. Остале су, међу савременицима, његове разне изреке (као н. пр. „Судбина“ је за то судбина, што

за њу нема апелате) и у приликама се изражавао о понечем, како други не би смео. |