Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 20

се дакле још пуних шест месеца на расположењу и за то време влада је себи имала осигурати изборни успех. Али каког Између владе и Странака, као што знамо, није било додирних тачака. Не само то, него је тежња Странака да документирају своју самосталност, стајала на супрот тежњи владиној да она истера једну своју већину, и да састави Скупштину, с којом ће се не само одржати, но и владати. Па ипак влада је са постојанством ишла напред и рачунала на успех, и ако је то био прави проблем решити овакав задатак, у који је уложен и — целокупни ауторитет самога Владаоца.

На страни владиној били су сви ауторитети државни и сва "средства. Краљ се није уздржавао да, где год треба, безобзирно баци у теразије свој лични ауторитет; Краљ Милан тако исто. Њих два Краља били су комбинована сила којој је доиста тешко било одолети. Они су давали правац, крчили пут, а влади односно мин. унутр. дела у првом реду, преостајао је детаљ. Сваки је министар у свом кругу имао да допринесе општем, главном циљу.

Тај се циљ састојао прво у тачној деоби људи од угледа и важности у народу на две групе: на људе, за које је влада могла рачунати да могу бити повољни за ситуацију, коју је створио и држао Краљ, и на људе, за које се знало да су томе противни. Прве је ваљало обасути свима начинима и средствима благовољења, помоћи их и тако их везати за ново стање, спојивши и њихове и њихова краја користи са успехом истог; другима је ваљало дати прилике да осете сву строгост јаке руке владине игњева владао"чева, одбијајући их тако у страну, као елементе. „нереда“ и у одсудном моменту пригњечити их и одузети им тако сваку могућност на какав било успех.

Избори од 1895. давали су претходни пример, да се можеи мимо главне команде полит. партија, наћи једна средина и бирача и кандидата за посланике, на коју се може рачунати. Разлика је била само у томе:.што у априлу 1895. не хтедоше изићи на биралиште ни Странка либерална ни Странка радикална и влади Ник, Христића беше лако извести своју операцију; а сад је било са самога почетка изгледа да ће обе те Странке ући у изборе. Влада је дакле имала сад, после три године, у толико тежи задатак, што је имала да се бори на два фронта и да се брине, с једне стране да помогне себи повољне кандидате, а с друге да сузбије неповољне.

Но влада није имала предрасуде ни према коме, ако је било могућности придобити кога за се и за толико умањити бројну и моралну моћ противника. За некога је био довољан овај или онај члан владе, да га придобије; а за некога је требало да се истакне сам Краљ, један или други, или обијица. Кад велимо да није било предрасуде ни према коме, мислимо у првом реду на Радикале, из чијих се редова могаху придобити и такви чланови странке као што беху Јован Ђаја и Коста Таушановић.

: Последњега дана у години 1897. потписан је указ, којим се Ђаја, дотле штензионисани саветник „по његовом пристанку“, поставља за начелника прве класе