Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

372 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

марта трајао је до 23. маја 1917. који датум носи и Пресуда првог суда; а Пресуда великог вој. суда носи датум 5. јуна ТУЛ

Коначно су осуђени на смрт: Драг. Димитријевић, М, Г. Миловановић, Р. Лазић, В. Туцовић, В. Вемић, Љ. Вуловгћ и Раде Мелобабић; на заточење (20. год.): Чед. Поповић, Богд. Раденковић, Д. Поповић и Мехмедбашинћ (15. год.). — Накнадно, а у вези с предњима, суђени су: Мил. Д. Лазгревећ (15. год.) и др. Д. Марковић (10. год.). Неки су у одсуству, означени као кривци (Б. Симић, Рад. Јанковић, В. Гојковић) и доцније и осуђивани, и 10 доласку у Отаџбину спровођена на издржање казне.

На стр. 553. књиге о суђењу, означено је да је казна од седам осуђених на смрт, у путу милости, за четворицу преобранена у заточење (20 год.)

· Према томе: имала се извршити смртна казна над пуковником Драг. Т. Дчмитријевићем, мајором Љуб. Вуловићем и грађанином

: Напред смо рекли да немамо намеру упуштати се у какву критичку сту= дију онога, што је о суђењу по делу атентата и др. изнесено у књизи „Тајна превратна организација.“ И остајемо при томе, што то спада у област чисто правничку, стручну. Но овде можемо у томе погледу само рећи: да би таква једна ревизија свих факата, доказа и прогиндоказа, изнесених у тој службеној књизи, изречених пресуда и казни, била од великог значења, и — у суштини — заменила би и саму ревизију процеса, који су њиме погођени узалуд очекивали, док нису у 1924 год. једном својом изјавом упућеној Нар. Скуп итини (24. фебруара 1924.) и преко новина објавили своју безнадежност „на уштајући сваку наду да ће се тим путем утврдити материјална истина“, и да ће и њих пре нестати са овога света, по што Бето моћи дочекати и т. д. — Остаје дакле, да се сачека, у ближој или даљој будућности, хоће ли се наћи такав човек, правник, или више њих као колегиум, који ће то учинити. _

Ми ћемо пак на овом месту, из текста саме књиге о Солунском процесу, навести нека факта, колико само ,ади потпуности сватања свега, што је тим процесом створено,а тицало се живота, части и слободе толиких људи, који су неоспорно дотле цењени као родољуби, а сад имају да спадну у ред осуђеника најтеже врсте, и лишени слободе, и самога живота,

Тако је прво, што пада у очи: даје атентат требао бити (Књига, стр. 50.) 29. августа (по онда важећем у држави старом или (1. септ. по новом календару) а окривљени официри за то, одводе се из својех команда тек у децембру 196: а да се за квалификацију дела неопходни увиђај, врши тек 20. марта 1917 (књига, стр. 327). — Да је камен темељац за целу зграду оптужбе и осуде, сведоџба само једног сведока „очевидца“ (Књига стр 50. сведоџбе бр 1. и стр. 220. сведоџба под 2.); а ва кога се вели, да је по наредби Љ. В. убио... (неког) и да „ника«во друго ђ убиство није извршис“. (Остали легион сведока, саслушаних о свему и свачему, само је споредног значаја. — И ако су, поред о:галога, и на стр 376. књиге, у Речи држ. тужиоца, каже: да су Раде Малобабић и Мехмед Мехмедбашић стављени под суд: „што су 29. авг. пр. год пуцали на Њ. Кр. В. Престолонаследника —_ одн. за шта су једновремено и официри оптужени, а нарочито пр ооптужени пук. Др. Димитријевић — ипак се одмах ту (стр. 876.) налази и ова важна изјава држ. зужиоца: „Полазна тачка постојања кривице и кривичне одговорности оптужених официра и Богдана Раденковића јесте Устав организације „Уједињење или Смрт,“ њихово чланство У тој организацији и неких у њеној Врховној Управи (имена на стр. 362.).“ По томе излази, да је за ове официре дело атентата од споредне важности, а чланство у организацији — од које није доказано никакво злочино дело —- главно, но за које се чланство, по свима појмовима, не губи живот. 7

Из целог претреса не види се нигде да оптужени траже, у оба суда, буди : какво изузеће, а имало је на то и личних и празних разлога. Они су, у вери У своју невиност, веровали н у војничко каваљерство својих судија; док је чак у Нар.