Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 37

ан, ни знани познаје, нити му они што требају. После се доказало да је ту било и произвољно стављених потписа, од којих су се неки јавно оградили (види „Српску Заставу“ бр. 41.), а други одлични људи из Петровца нарочито су дошли у Београд, да свога вођу увере о свом поштовању и оданости — и ако све ово није могло потрти оправдану срџбу према интелектуалним покретачима еве недостојне инсинуације.

Но нису били само Напредњаци, којима су Радикали нудили своје симпатије и своју дружбу. Била је још једна страна, управо још један човек, кога су Радикали издвојили од његова друштва, вравили му комплименте, репродуцирали све његове усмене и писмене изјаве, чак и оне, које нису јавно казате. То је био Ст. Рибарац, потпредседник Главног Одбора Либералне Странке. И ако је Рибарац умео да очува своју неидентичност са радикалима, ипак је „Одјек,“ у коме је било само погрда за Ристића и његове пријатеље, стално обасипао комплиментима Ст. Рибарца истичући га редовно пред светом, као јединог правог Либерала и као човека, који иде на јандал од дружине. Радикали беху потурили и „Горачић“ и сву „владавину до 1. априла,“ коју су они тако радо набацивали Рибарцу на леђа. Они су били способни за „заборав“ кад год им је он требао, да сутра понова извуку из свог политичког арсенала сва већ отупела оружја, толико пута употребљена и против Либерала, а нарочито против Рибарца, негдашњег Министра Унутрашњих Дела. Сад су га они на сва уста хвалили, и ња сав глас проповедали његову политичку исправност — јер је акција Рибарчева њима ишла у рачун, а слабила Либералну Странку. То се бар само собом казује. Рибарац је на све ово мудро ћутао и вршио свој посао, који је могао бити и добро смишљен, али је до зла Бога остављао рђав ефекат за собом и о свему је пре све"дочио, само не о каквој слози и једнодушности у Либералној Странци, чији су умерени представници све то трпљиво сносили, да од зла само не буде горе. Нарочито је писац о. д. као главни уредник партијског органа, био у незгодном положају. Док се није могло акцептирати много што шта од онога, што је Рибарац као потпредседник Главног Одбора на своју руку, и очевидно у супротности с већином чланова Главног Одбора, радио, партијски орган ностављен је у немогућност да узима, сам из својих побуда, ове поступке у одбрану, и да сузбија нападе, које су они изазвали. Наравно, да би у ступце партијског органа био примљен сваки одговор, који би Рибарац послао; али он је и то избегавао, вероватно у финој маневри, да и тим начином испољи неку врсту потпуне засебитости. За то је опет, исто тако прећутно пустио да његове поступке хвали Орган Радикалне Странке!. Ристић је у жи-

! Овај неприродан положај задавао је много посла и не мање бриге првим Људима у странци, а писцу ових редова, нешто доцније. дао повода, да у нарочитом кисму изложи Рибарцу и ако са поштедом његове осетљивости, сву незгоду оваквог његовог држања и да га, разуме се незваначно и из личних пријатељских побуда, позове да такву тактику напусти. Пошто је отправио то писмо, онда је тек препис