Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

и Пи А а ВИА А УН 6 | - Ћ 56 ' | | у Мт,

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 39

Сем донесених одлука у марту о учешћу у изборима, обе Странке, и Радикална и Либерална, имале су тек да кажу своју последњу реч, у облику свечаних прогласа, упућених на своје пријатеље и приврженике, уз објашњење свога положаја: према влади и према задаћи Странке и дужности оних, на које падне избор. Ти су прогласи остављани за последње тренутке, што ближе избору, како би им дејство, као оно наредбе врховне команде пред саму одсудну битку, било што јаче. Како су избори падали у последњој трећини (т. ј. 28. дана) месеца маја, то је за овај месец остављено да у њему изађу и прогласи главних одбора свакога на своје бираче.

Све време дотле отишло је на унутрашње послове сваке Странке, на изборе повереника и изравнање евентуалних несугласица, које су, као што смо видели, у Либералној странци биле осетне и нису се могле поправити.

Но морало се будним оком пратити и шта влада ради. Пребацује се либералима, да су „помагали владу“, а то је погрешно. Ако су либерали примили коју помоћ од владе, пре избора, по општинама и у чиновништву, свуда тамо где се тицало и једновременога сузбијања Радикала, та „помоћ“, коју је влада чинила из својих разлога, није се могла идентификовати са помоћу, коју би као Либерали, обратно влади указали. При томе је само једно било истина: да је сваки имао само свој засебан рачун. „Одјек“ бр. 58, од 1. маја, домста је пригодно окарактерисао овај одношај следећим речима: „Од како су расписани избори, „Српска Застава“ дјевичанском стидљивошћу ћути — нит ромори, нит говори!...... Д-р Владану треба Јован Ристић, да би имао бар кога уза се, кад је цео свет противу њега, а Јовану Ристићу др. Владан, да би могао помоћу и преко њега да уседне на крму државну...“

Ако у овим речима радикалног листа има што нетачно, то би било тврђење да је Јов. Ристић лично тежио да „уседне на крму државну“. Не, Ристић то није хтео. Он је био сит власти, као и господарског благовољења. „А шта ми то треба, говораше он једном приликом писцу, о. д. да ја сад, под моју старост, с актима под пазухом чекам пред дворским вратима да ме пусте унутра, као министра 7!“ Али Ристић је једно неоспорно хтео: да Либерална Странка још за његова живота дође до меродавне речи, до утицаја на држ. послове и да изађе једном из положаја, који је граничио већ с понижењем. То је био доиста несносан покожај у коме су Либерали наизменце и од Напредњака и од Радикала — (који су се некако, све корећи друге, умели увек споразумети са Краљевима) — примали незаслужене ударце ево већ скоро две деценије! Ако је за вајду било је и патње доста!.Време је било да се мисли на што друго. А да би то постигао, и Ристић и сви који су мислили као он, морали су се користити путевима који су стајали

Касација, после истека судског одморо, тек у августу одобри. С тога ово није омело вођу Радикал. Странке да до краја изведе изборну агитацију и да постави и своју кандидацију у Београду.