Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

54 а ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Краљ, а с њиме и Краљ Милан. Посланици, и Либерали и Напред- |

њаци, сити радикалнога гоњења и из бојазни да се они понова не врате, готови су били да приме учешће у пословима, макар и под „неутралном“ владом. Ако су се морали лишити частољубља да имају владу од својих пријатеља састављену, то им је богато накнађено спокојством и миром, које су имали и они и целе њихове Странке, услед одбацивања радикалне владе. Имали су свога начелника, капетана, кметове и одборе, а сами су седели у Законодавном Телу, контролишући рад владин; и, кад боље није могло бити, и ово је било, ако не са свим добро, а оно бар сношљиво. А за остало, што је још недостајало, остављено је времену и приликама, да се, можда, поправи.

Ово је била свакојако аномалија, бар по парламентарним обичајима, који су дотле владали у Србији. Но, ако би она била производ само насиља владаочева и пресије његове на савест људи, који из бојазни да утеку од зла, пристају, и морају да пристају на половне мере, онда би се кривица за то бацила само на виновнике њене, Краљеве; али, правда захтева истаћи и онај други узрок у самој Либералној Странци, који је до овога положаја довео, или га бар посредно олакшавао. Тај други узрок био је, као што рекосмо, у понашању Авакумовића и Рибарца, а нарочито овога · другог. Голицајући частољубиву страну чланова странке, вечитим истицањем самосталнога поступања и акције, Рибарац је успео да представи као неку врсту „компромитована“ рада свако друго поступање, без обзира, што је и овакво његово држање водило 046 видном неуспеху и поразу. То се показало и на изборима, на којима Рибарац није био у стању ни да одржи своју рођену кандидацију а камо ли да продре; док је тактика, коју је Ристић, са свима осталим члановима Глав. Одбор, узео био, водила сигурном изборном успеху. Да је овај успех био поклопљен јединством и слогом у Странци, Краљ, ма како да је већ био управо самовољан у својим поступцима, не би могао игнорисати једну јаку, у себи самој сложну Странку. Али за то се ваљало мирити на Главном Збору у априлу прошле године (1897.), а не осујећавати то измирење, а овамо кришом ићи краљу Милану у Беч, као што је радио, и једно и друго, Рибарац, Кундовић и др. који су и сувише прецењивали своју моћи рачунали да су они једини, који могу прихватити ситуацију, и на које се Краљ мора обратити после отпуштања Напредњака и предстојећег пада Радикала. Ристић неће да буде министар, Авакумовић, било с рачуном или осећајући се одиста увређен, избегава да са Странком подели њене текобе у опозицији, и онда остајемо још само „ми“, о којима се мора водити рачуна. То су интимне мисли Рибарца и др. који су мислили као он. Али, као што смо видели, они су се преварили у рачуну, на жалост ометајући тиме и све озбиљне друге комбинације. Они су мислили да гурају, а били су одгурани. Они су само и ако на свој начин терали воду на краљеву воденицу. То је резултат њихове „самосталне“ акције. Сем комплимената, пожњевених од стране радикалне, Рибарац и осталв.

Да -=-==