Полиција

осети страх, постаје предострожан. Он је и мене научио да будем обазрив, предострожан... Ти мора, докторе, да си се грдно накупио страха, кад тако говориш!... И јесам! Признајем... Тренутке, кад сам сазнао за страх, кад сам га познао, нећу никад заборавити!... Онда сам узе доктор да ми прича био срески лекар у К. Доселио сам се у невреме, па, како нисам могао да бирам, узео сам стан готово на крају вароши. Кућа је била засебна, пространа, лепа, а у дну велике, лиснате баште. Само се мојој жени није никако допадало, што није била са улице, и што је била на крају вароши: признала ми је доцније, да се помало бојала... А збиља и у вароши некако учестале крађе. Те онде обијен дућан, те тамо проваљен зид. Готово сваке ноћи неко покраден!... Мени није ни на ум падало, да треба да се чувам, нити сам се чега бојао. Капију готово нисам ни затварао, а дешавало се, кад жена то не учини, да врата на кући остану незакључана... Једном био сам отишао у срез по своме лекарском послу и тамо сам остао два дана. Нешто због рђаво проспаване две ноКи у сеоској механској соби, а друго због умора од јахања, кад сам се доцне у ноћ вратио кући, заспао сам као заклан... Како ми се жена није надала да ћу се вратити те ноћи, а пошто не сме да заноћи сама с дететом, беше позвала девојчицу нашега првог суседа, да спава с њом. Мени је била наместила постељу у гостинској соби, одмах до наше спаваће собе. И ја сам слатко спавао... —• У неко доба чујем, онако кроза сан, неко стругање, као да неко нешто гризе: не знам ни сам откуд, али ми се чинило као да пацови, ту, у соби, буше под, да гризу даске... Устанем и седнем на постељу, на којој сам дотле спавао. Био сам у некаквом полусну, још се нисам могао да отмем од онога уморнога сна, којим сам био заспао... Ослушкивао сам. Збиља, чинило ми се, да су баш пацови!... И, размишљајући откуда то да ту наиђу, из оног полусна, седећи једнако на постељи, понова паднем у тежак сан... Не знам колико сам тако остао... Од једном се тргох, Стругање је било јаче. У том тренутку чинило ми се да па-

183