Полиција

ми се чисто смањише, а низ вреле слепоочне кости и даље ми је цурио хладан зној... Одмакнем се од прозора и станем опет на сред собе... Шта да радим?! Да имам револвер, па да их безбрижно сачекам да провале зид. Потукао би их као псе!... Да пробудим жену, да је о свему известим, да јој предочим опасност, да и њу обузме страх?.. Да ударимо у вику, у запомагање?... Хоће ли размишљао сам то штогод вредети ? Ко Ке да нас чује, кад смо далеко од најближе куће, а, при том, у дну баште?! Па после, ако отворим прозоре, они, с поља, могу на нас и припуцати ?!.. А да останем овако, да сачекам да они провале зид, да уђу унутра, да.... Што да сам без оружја!.. Зашто да никад нисам помишљао на какву опасност?! Зашто сам допустио да ми и жену и дете снађе оваква ноћ?! Зашто да трпим овај луди, овај ужасни страх?! Несвесно, не мислећи, не знам ни сам зашто, узех своје панталоне, које беху пребачене преко столице крај кревета, и почех да их навлачим. Тада приметих да ми прсти дрхћу, да су некако чудновато постали неосетљиви, и да с муком закопчаваху дугмета !.,. Онда опет узмем да ослушкујем... Они тамо престали да стружу, и сад сам само чуо потмуло и тупо ударање у зид, то је било пробијање !.. Инстинктивно почех да пипам по мраку, да тражим штогод, што би ми послужило за одбрану... Једно парче малтера, са оне стране зида, одмах више канабета, окруни се па се сручи низ зид на патос са шумом, који ми је, чини ми се, у мозак дирнуо, као да је то парче малтера склизнуло низ најосетљивију страну моје душе... Сећам се да сам од запрепашћења хтео да викнем, кад сам у зиду више канабета угледао проваљену рупу колико детиња глава, кроз коју је овамо у мрак продирала бледа месечина, али нисам могао: вилице су ми биле стиснуте, грло се било стегло. Ни да ииснем! Одједном се бејах нашао на прагу спаваће собе, и непрестано окренут тамо према канабету, са очима које је страх осећао сам начинио много већим, гледао сам на ону рупу на зиду... И у тренутку, кад сам помишљао да уђем у спаваћу собу, да за собом закључам врата, и да се нађем поред жене и детета, онда кад и они буду сазнали заопасност, неко звизну

185