Полиција

0

Позорница и полицијски пси И позориште је прихватило нај= новију тековину полицијску: у Паризу ће ускоро прећи преко дасака дедективска драма „Ник Картер“, у којој су главни јунаци два дресирана полицијска пса, који ће при том деловати

самостално, без позива и упут--

става свог дресера, као што им приличи „главним лицима.“ Награда им је већ утврђена у 600 франака месечно, што је више него плата многих полицијских чиновника.

Грат Лав Толстој и полицијски гси — Поводом смрти великог књижевника - филозофа Графа Лава Толстоја, о чијем су животу и делима наши читаоци довољно обавештени из дневних

„листова, нека би овде био у

кратко споменут и његов одношај према питању полицијских паса. још 1905 године, када су полицијски пси успешно уведени у Немачкој и другим земљама, живо се за то питање заинтересоваб и сам Граф Лав Толстој. Често је тражио извештаје о методама за дресуру

и о исходима појединих поку-.

шаја са псима и почео да се посвећује дубље у ту ствар.

Испочетка је осећао дубоку одвратност према овом послу и осуђивао саму установу полицијских паса као нешто антихуманитарно, јер је сматрао да је недостојно за једну културну државу, да тако варварски поступа са злочинцима. Још је уз то Толстој заступао особито гледиште, да пси приликом извођења ових „варварских вештина“ могу само од штете да буду по саму истрагу.

Доцније, пак, кад се Толстој ближе упознао са обучавањем и употребом полицијских паса, знатно је променио своје мишљење. Од тада је почео да хвали и да признаје корисност њихову. још би било вредно да споменемо, како је и сам Толстој чинио неке пробе с полицијским псима, 1907 год. на своме добру, Јасној Пољани, из радозналости, а и да би лично прибрао које искуство више. Тога ради, узео је код себе и једног нарочитог инспектора, бившег полицајца из Москве, који се одлично разумевао у самој дресури, да му спреми неколикб паса. Али, како резултати нису били бог зна какви, убрзо је Граф напустио занимање с полицијским псима.

Врхунац од рекламе — постигла је једна американска фабрика каса. Она је објавила, да ће платити ономе 5000 долара, који њезину касу разбије. Пошто се нико није пријавио отишли су корак даље. Једнога дана фабрика објави, да ће 10 каса у свакој по 5000 долара изложити у једној циркусној арени и да го-

"споди обијачима стоји на вољи,

да их јавно пред публиком обију и новац из њих узму. Разбојници су примили ову бачену им рукавицу и пошто им је полиција оставила одрешене руке, они су се одређенога дана појавили у фраковима и клаковима.

Од десеторице осморици је пошло за руком уз урнебесно клицање публике да обију касе а двојици не.

Овај незгодно изабрани начин рекламирања није коштао фирму само 40.000 долара већ и много