Полиција

— |

— Видео сам их, пријатељу, одговорих му, и ја сам их поново закопао. Грехота је, рекох, да људи газе по њима, па сам сишао у гроб, мојим перорезом ископао шупљину и тамо их лепо сложио. Ено, познаје се где су. И показах му прстом место, где сам их оставио. |

— Нисте требали да се трудите и прљате, то би учинили ми сами. Не би их погреб затекао напољу.

— Свеједно, рекох му, учињено је што је требало учинити. Него би ли ти умео мени казати, чије ли су ово кости2

— Бога ми не знам, одговори гробар. Мора бити да је то био какав стари гроб, јер се није ни познавало да га има... Може бити да је стари гробар и знао, — али он је умро. Ако није.

"много давнашњи и ако икога има који ће знати чији је, може знати једино баба Ракила. Та она на овоме гробљу знаде свачији гроб. А како да не зна, кад скоро не буде погреба, а да и она није на њему,

— Онда ће она, можда, бити и на овоме данашњем погребуг

- — (О, зацело. Осим, ако је сасвим болесна, јер је много

стара... - -

Подне је било превалило кад сам се вратио с гробља. Ова ствар толико ме је била заинтересовала и занела да нисам осећао ни глад, ни водио рачуна још о неким пословима, које је требало да посвршавам. Срећом, моји другови, видећи да мене нема, посвршавали су их без мене....

Погреб је био извршен у заказано време. На погребу је било много света. Свак је жалио млада и добра човека, који се тако рано са животом раставио. Спустили смо га у гроб и отпевали му последњу песму... Сиромах мој побратим! Бог да му душу 'прости!.. -

још докле је свештеник чинодејствовао на гробу, запазио сам једну стару, пресамићену баку, која се левом руком поштапала на доста дебелу батину, а десном крстила небројено пута. Питао сам и казаше ми да је то баба Ракила.

Кад је погреб свршен и свет се разилазио, приближим се баби и ословим је:

— Како је, стара, може ли се

Она подиже главу, погледа ме жмиркајући очима и осмејкујући се одговори ми:

= Ех, мора се, синко. · Бучен се овако, докле и мени не дође суђени дан.