Полиција

= 130 =

Како чувају тапијанског краља

Прва и најглавнија дужност сваке полиције је осигурање личне безбедности. Кад се има још на уму значај државних поглавара за живот и историју једнога народа, и како промене и потреси на престолима повлаче за собом обично и тешке унутарње кризе, онда је сасвим разумљиво што се сигурности владалаца, па и председника република, у свима државама поклања особита пажња. Они су, у осталом, по природи свога положаја, изложени и већој опасности за свој живот. Довољно је да се у једном народу од више десетина милијуна, нађе и само један занесењак или психопат са каквом фикс-идејом, па да цео тај многољуди народ остане без свога и најомиљенијег и најзаслужнијег владаоца. Историје појединих атентата уверавају нас, да су они вршени како према апсолутистичким тако и према уставним и парламентарним владаоцима и шефовима република.

Само се осигурање владалаца врши на разне начине: негде дискретно и неприметно, а негде, највећим делом, јавно.

"Један од најбоље чуваних владалаца је свакако немачки цар Виљем. И при изласцима из двора и при његовим путовањима полиција је увек уза-њ, али се то не примећује. У берлинском полицијском президијуму на Александровој пијаци дежура свакодневно једно велико одељење тајне полиције, које се, на објаву из двора да ће цар изаћи, растура по целој линији. куда ће он проћи. Саму лепу берлинску улицу „Испод Липа“, дугачку непуних 1000 метра, куда цар пролази ма куда ишао, заузима 20 агената. Сви они обично знају бар по један страни језик и сасвим неприметно држе под оштром присмотром сву публику. И кад путује, једно одељење берлинске тајне полиције увек га прати, а поседају се целе железничке линије и станице, опет да не падне у очи. Сам цар хоће да зна да је добро чуван, да му је полиција око њега, али да се не види.

Сасвим је супротно са чувањем талијанскога краља Виктора Емануила, кога талијани веома цене, поштују и воле.

После трагичне смрти његова оца, краља Умберта, који је пао 'од анархистичке руке, талијанска влада је завела такве мере за сигурност владаочеву, да оне својом драстичношћу боде очи не само посматраоцима, особито странцима, већ и самом. КрапУ. који је желео да их се ослободи. Он је држао да атен-