Полиција

16

ције. Многи су оштро нападали тај предлог. Мало-мало па се позиваху на Енглеску и на њепе неке законе.

— Шта ми ви ту потежете једнако Енглеску, викну Туцаковић. Какви сте ви Енглези, такав сам и ја Глестон, па такви вам морају бити и закони!

После ове духовите досетке, предлог је његов био примљен у Скупштини.

Једне ноћи био је Пе нурен у двору. Седећи у дворској канцеларији предадоше му посетницу неке личности са страним именом, која је те ноћи требала да буде примљена код пок. кнеза · Милана. По дужности пок. Туцаковић извести о томе Кнеза који му нареди, да ту личност одмах пусти у двор.

— Нек' дође то лице овамо, рече он жандарму...

Непознати уђе у канцеларију. Беше то витка, елегантна особа у салонском оделу с цилиндером на глави.

„ Пок. Туцаковић, посматраше испод ока ову личност, па кад спази да се и сувише слободно понаша — јер јој беше још цилиндер на глави — он онако брз и прек у извесним моментима скиде сам цилиндер с главе томе непознатоме посетиоцу. У тренутку просу се по раменима те личности дуга, густа женска коса. И тада, уместо да оде Кнезу, она је отишла, у пратњи жандарма, у Управу града Београда...

За време министровања пок. Туцаковића, био му је начелник г. Алимпије Богић, сада пенсионар који се увек потписивао: А. Бог. Многи грађани и чиновници долажаху код њега да им по молби учини: неки да добије указ, класу или премаштај, а неки механско или кафанско право и т. д.

Кадгод су га питали, да ли им може по молби учинити, он би одговарао:

— Како да не могу! Зар не видите ово: | Бог, а то значи: ја сам Бог.

Чуо то пок. Туцаковић, који се опет био увек потписивао: ја. Туц, па спреми указ, те ти нашег Аз Бог-а у пензију.

=— Шта је ово, ако Бога знате, викну г. Богић кад је био указ прочитао.

— То је то, одговори пок. Туцаковић: ти си Бог, а ја Туц, па туцам такве Богове, јес чуог

Такав је био пок. Туцаковић.

Али је увек и у свакој прилици о подмлатку нашем водио озбиљнога рачуна. Он је пажљиво пазио на кретање сваког мла-