Полиција

7 6

— У осам сати.

— Хвала!

— Молим Вас, господине комесаре да ми допустите да говорим телефоном из Комесаријата са радњом тога и тога трговца. Био сам тамо, на ми војник није дозволио.

— Војник је поступио но мојој наредби.

— Али.. господине!

— Шта је то тако хитно, те толико молите2

— Хтео сам да питам шефа радње пошто прима извесну робу.. знате, у журби, заборавих.

— Идите пешке, господине, или најмите фијакер, ено их горе, стоје у нивзовима.

Окретох му леђа. |

Нова граја. Читава гомила стаје предаме, са жандармом на челу, који ми реферише:

— Господине комесаре, овај младић сад код касе завукао руку овој госпођи у џеп и извукао новчаник. Па...

— Јесте, госпедине! Лепо осетих његову руку, дрекнух и жандарм приђе...

— Добро, добро, Госпођо! Изволите поћи до Комесаријата, па ћемо тамо расправити. Терај, поднаредниче, ову битангу, наредих показујући главом на кесароша, и пази добро да не одбаци што од себе; ето и мене, да га претресем и видим шта све има при себи...

— Разумем!

И они се кретоше са радозналим путницима, који беспослени, чекајући лађу, једва дочекаше неко равонођење. Госпођа, којој у осталом није ништа украђено, једнако се нешто љути, доказује оној гомили и поднареднику и виче: њен пискави глас највише се чује...

Пођох за њима, али нисам крочио ни десет корачаји, трчи жандарм и извештава да земунска лађа долази.

Враћам се на први штек, дочекујем брод, присуствујем искрцавању путника, а за тим и укрцавању.

У пролазу преко моста, стаје задуван жандарм и рапортира: |

— Господине комесаре, тражи Вас господин Управник на телефон. Наредио је да се одмах јавите.

— Добро! Ево идем...

„Полиција“ | 5