Полиција

— 405. 45)

Несрећна 1915 година, као и многим другима, донела. је

„смрт јадном Матићу. Своју дужност вршио је са пуно воље и пожртвовања све

до Пећи, када је изнемогао и пао од умора. __ „Еосподине секретаре, ја даље не могу. Молим вас, оста-

ните са мном.“ То беху речи јадног Матића. При повратку из Пећи, растали смо се,

Од инквизитора аустро-угарских, он беше затворен осам месеци у београдском граду, а на Богојављење 1916 године, при проводу за Београд из Рашке, под кундацима аустријских | солдатеска нагоњен, да се купа у Ибру, па окупан — го, као од мајке рођен, да чека два сахата, док му се одело дезинфикује.

Ово је погоршало иначе његово слабо. здравље.

Кад је после 8 месеци тамновања пуштен у слободу, про= | вео је све време окупације у Љешници, часно и поштено, и издржао себе и своје две сестрице.

По реокупацији вратио се на своју редовну дужност, као писар среза пожаревачког. :

Бољка је отимала све више маха, али он дужност не напнушташе. Полази у срез, а сестрице га убијају у колима и дају медицину. | · |

· Видећи блиску смрт пред очима, а немајући | нигде никог свога у Пожаревцу, желео је да буде у близини свога зета, код кога би још једино могао да остави јадне сестрице.

Благодарећи ондашњем начелнику окружном г. Живојину Аранђеловићу и увек племенитом начелнику Министарства г. Светозару Поповићу, Матић би унапређен ва начелника среског у Владимирцима.

" Радио је док је могао да пише и док није пао у постељу.

Тек пре два дана прочитах у Служб. Новинама да је умро.

Јадни мој Матићу! Коме си оставио незбринуте две своје сестрицез Можда си мислио, да ће се држава за њих САВАНЕ. да | "бар колико толико крунише рад твој. Не. Оне су остале саме саморане, да вечито оплакују смрт свога племенитог брата, и | своју несрећну судбину. |

За њих се неће побринути нико. Неће се наћи ни од народних отаца, да, проговори коју реч у Скупштини, да се тво-

,