Полиција

бо:

'— 420 НАБИЈАЊЕ НА КОЛАЦ

Повод за овај чланак дала ми је једна нова слика, коју су ових дана Београђани могли видети у излогу једне радње на Теразијама. Она представља језовиту турску казну — набијање на колац, која се много помиње су тешкој историји нашега |

народа.

Ако има успомена, којих се човечанство мора стидети, ако има ствари од које се човек мора гнушати, то је ова казна. Сама помисао на њу јеи „страшна и гадна. Кад би било могуће ваљало би избрисати из историје и помен овога детаља варварске прошлости. На жалост то није могуће. Сем тога наука не зна за грозоте. И пред најгрознијим стварима она отвара очи и увлачи их у круг својих проматрања и проучавања. Колико то вреди за уметност, излази из оквира моје компетенције, и о томе нећу да мислим.

Оно што ми је намера да учиним овим редовима, то је да на слици, коју смо сви видели, исправим један детаљ, који "је у супротности са оним што се зна о набијању на колац у нашој прошлости. На слици се, на име, поред мученика, који издишу на кољу, види и један набијен колац, који чека да на њега буде натакнута нова жртва. Међу тим, тако се није догађало. Колац. није набијен у земљу чекао своју жртву. Њега је она сама морала. на рамену, донети до губилишта, онако, као што је некада Христос донео свој крст до Голготе. У једној се народној песми пева како су Турци, на превару, ухватили црногорског владику Данила, кад је био дошао у Зету да освешта једну цркву, како су му везали руке наопако па га одвели у Подгорицу:

Ту му руке мало попуштају, У руке му стржев колац дају, "На који га. мисле ударити,

У другој се песми пева како је лички Мустај-бег вођен

на губилиште, окружен солдатима бана задарскога: У лисичинам; и у букагијам' Јелов колац бегу ла рамену.

+ Огледало Српско, Цетиње 1895. стр 13. з К. Наттап, Магодпе Рјезте Мићатедоуаса и Воз 1 Негсероуни, Загајеуо 1888, 56". 337.