Полиција

аб —

гости ни у колико нису приближне мерама, које је ненријагељ предузимао, па је он ипак остао победилац.

"Имајућм пред собом ове примере, досадашње двогодишње искуство и неуспешну борбу државне власти противу спекуланата, мишљења смо да је опште максимирање цена животним потребама немогуће, јер је неизводљиво.

· Код таквог стања ствари и у приликама под Којима се апсолутно не може дозволити да то стање и даље траје, намеће се питање: Како да се реши тај проблем који је постао светскнг

Мишљења су разна. Предлаже се: оснивање потрошачких задруга.

Та је идеја код нас неостварљива, јер наш народ није довољно свесан тога задатка; слободоуман је и његову вољу ве могу оковати никакови прописи и наредбе; најзад ми немамо могућности да ту идеју тако брзо наметнемо нашим грађанима, а нема ни силе која би могла кога нагнати да постане члан потрошачке задруге, већ је то остављено слободној вољи и убеђењу појединана.

Кад би све ово било могуће, за само извођење организгације задруга, требало би дуго времена у коме би био промашен циљ, јер је смањивање скупоће питање данашњих дана.

Идеја задругарства у Србији датира се од пре 15—20 годива и за то време и под најповољнијим условима она је ког нас врло слабо примљена. Томе је доказ што имамо врло мали. По тих задруга. Најзад оне су остале и без икакве контроле

м радиле су како су хтеле.

Рећи ће се: па сами задругари треба да воде контроду о раду задруге. Тако би требало да буде, али све, што је оставњено нашем грађанину на вољу, он је према томе највише #ндиферентан и немаран — слабо га се тиче, и гледа да ствари иду како иду. Тако је у већини са интелегенцијом, а тако и са сељаком и раденнком.

У местима где данас постоје потрошачке задруге, готово ни мало се у овом времену није осетила њихова благодет.

Ево само једног примера из Чиновничке потрошачке заду уге:

Све намирнице и потребе, КЕ су задругари куповали ољ задруге, по ценама врло мало су различите од цена које су