Полиција
— 169 —
дити, јер нема доказа, кад се тело спали, али ако се одузме могућност осумњиченом или окривљеном лекару, да са себе скине сваку сумњу екскумовањеми прегледом леша, онда може такав лекар много да пати и душевно и имовно.
4) Ексхумација је потребна и код других злочинстава осим отровања, тако код озледа и повреда, код заведења.
5) Присталице спаљивања увиђају да је потребно сачувати пепео из форентичких разлога али је пепео за тај смер од незнатне вредности, јер се не могу тада установити повреде на костима и меким деловима тела, аи отровање извршено биљним отровима и другим, који код 10009 топлоте изветре, исхлапе.
Наш одговор на то је:
ад 1) Већ из речи противника спаљивања види се, да се ексхумовања кад и кад догађају, а и то нарочито код тровања, и то поглавито арсеном и другим металним отровима, који се и после дугог времена могу у лешу ковстатовати. Према томе код биљних отрова то се не може установити после дугог времена. А кад се узме да у тело може ући отрови после смрти, из земље и боја других отровних ствари у оделу и украсима (цвећу вештачком ит. д), и то у мозак кроз распукнуту лобању или иначе у месо, кад отпочне трулеж, онда се још више указује несигурност у констатовању отрова ексхумовањем. Ако се уведе парање, како то желе присталице спаљивања, онда ће се ретко или никако догодити, да се тро“ вање не открије.
ад. 2) Тачним лекарским прегледом тела умрлог установиће се све повреде на телу, меканим деловима и костима, а тај преглед мора бити прама предлогу присталица спаљивања.
ад. 3) Због саме сумње не може нико осуђен бити. То допуштају и протавници спаљивања, па тако и лекар не може бити осуђен због просте сумње, да је болесника погрешно лечио. Али противници спаљивања су зато за ексхумовање и преглед лешине, да би се омогућило, да се лекар опере од сумње, која га може и имовно и душевно уништити. Али те су ретки случајеви, а уз то лекар може такој обеди стати на пут судским путем, те тиме спречити пропаст своју. Против рђавог и лакомисленог језика тешко је борити се у друштву