Полиција

— 499 —

који то спокојство руше. вело има судницу и, наравно, кмета. А кмет јова није симпатичан човек. Нарочито се изузео против свога суседа, „неког Стојана Илића — висока и снажна момка какав се у целој околини није виђао. Лице му беше лепо, а око као у сокола. Још га ни једна девојка није добро погледала, но све некако кришом, испод трепавица — и опет се свака до њега радо ватала“. На страни су таквог младића све врлине и све право — на страни је кметовој власт. Кмет пред људима оптужује Стојана „Десет га пута — вели — и као комшија и као кмет опомињах, да ми не бије стоку; једном баш не имадох куда ни камо, него га турих у апсу. Од онда се пашче испизми, те мало који дан да ми не учини штету. Не мож' пилета сачувати! Пиле ка' пиле, пређе преко плота — пррр! па у авлију његову, али се више не враћа, овај угурсув га умлати па га после мртво пребаци натраг у моју авлију“. Неко хтеде благо посредовати, ал' кмет још оштрије настави: „А знаш ли ти ону моју дебелу крмачу 2 Баш ви попа Соврина не беше боље угојена. Али гле уља шта је урадио! Ма слушајте људи! Цело уво у моје дебеле крмаче и половину сланине јој је сикиром одвалио“. На такву оптужбу Стојан објасни ствар. „Ја сам — каже — око моје кућице засадио мало шљива, крушака и разнога воћа, па сам, браћо, посејао мало кукуруза, кромпира, пасуља и другога зеља. Његов плот одграђен: па ти, брате, његово пиле, ћурка, кокошка, говече свинче и све то по вас дан око моје куће и по мојој башти, Истерујемо и ја и сешка и шаров, па све бадава. ! Јуче тако, око мале вечере, имам шта и видети: његова ти крмача на којој нема ни две литре сланине, сав ми пасуљ изрила. Ја појурим за њом, а шаров је некако стиже те јој окрвави лево уво. Крмача наже онако поплашена, те се скљештк у неке врљике, па, како је мршава, ту је сав десни кук одерала“. Кмет позва друге, од њега зависне, људе да они пресуде. И они рекоше: крмачу да плати, а за „друга зла“ да буде кажњен батинама. „Људи, који нису имали никаква посла с кметовима, згледаше се и ћуташе; а они, који су сваки дани час око кметовских врата чепали, они одобраваху“. Видећи и сам да осуда на батине није лака ствар, сукметица Аврам узе да је овако објасни: „Батине ти служе за памет. Та зар би,

ево, баш овај наш кмет Јова био кадгод човек, да га нису 0.