Полиција

— 678 —

се у томе што су били дужни пријавити државној власти какво оружје имају (чл. 2. зак).

Од овог правила учињен је изузетак за случајеве „каде је јавна бегбедност угрожена“. У овим случајевима — вели се у чл. 1— „могу полицијске власти, по одобрењу Министра. Унутрашњих Дела, забранити држање оружја како поЈединцима, тако пи у чштавим општинама, сргаовима, скрузима пи областима“.

Овај законски пропис допуњен је чл. |-им Правилника, који сласи:

„С погледом на стање јавне бевбедности, а у смислу чл. 1, закона о држању и ношењу оружја, нико не може држатши ватрено оружје без одобрења Обласног Великог Жупана, односно Управника Града Београда...“

Акве се упореде ова два законска прописа, уочиће се, на први поглед, да Правилник није у складу са законом јер док закон допушта локалним властима да могу само „у изузетним случајевима“ и по одобрењу централне власти (Министра Унутрашњих Дела), забрањивати појединачно — како приватним лицима тако и појединим управним јединицама — држање оружја у кућама, дотле Правилник суспендује ово право локалних власти, дато им законом, и генералише ову забрану на целу земљу, без обзира на „изузетне случајеве.“

Министар Унутрашњих Дела могао је Правиличком дати локалним властима генерално овлашћење, разуме се под условима који би спадали у „изувешне случајеве“, да у својим управним јединицама забране држање оружја бев одобрења надлежне власти, али ни у ком случају није могао сам ову забрану наређивати, па још и генералисати на целу земљу, јер му закон није дао ово овлашћење,

Очигледно је, према овоме, да је Правилник у овом питању противан закону и да га стога треба изменити и довести у склад са законом.

По нашем мишљењу одредбе закона о држању и ношењу оружја о овој ствари биле су довољне и потпуно на своме месту, те их с тога није требало мењати Правилником. Ограничавајући забрану држања оружја без одобрења власти на приватна лица и поједине управне јединице — оне у којима је јавна безбедност изузетно угрожена — законодавац је не-